Iza tačke

10/08/2026

Od reči do slike.
Novih deset.

01/08/2026

Bajina Bašta, jezero Perućac, davna 2010.

Rano jutro. Pre 5. Sviće.

U čamcu moja drugarica Danka, drug Drago i ja.

Pecamo ribu.

Čuje se cvrkut ptica.
Oko nas zeleno jezero, planine, drveće.

Najlepši kraj Srbije. ❤️

U jednom trenutku Drago zabacuje udicu i izgovara:

Priroda.
Pecam.
Prdim.
🤣🤣🤣

Mi padamo u trans od smeha.

P.S. Ako me pitate da li smo nešto upecali, jasno ću reći:

Nismo. 🤣

29/07/2026

Rasplakala sam se.
Radost, mir, uzbuđenje i ponos - bez potrebe da se opravdam.

Sredila sam sve svoje tekstove. U prvi mah osetila sam haos. Folderi raznih naziva.

A onda, nakon svega urađenog, došla sam do uvida: struktura mi ne služi da me kontroliše, nego da daje smisao procesu.
Ovo je „haos“ koji smiruje.

Vrlo sam ponosna na sebe.
Ali ovde nije poenta šta sam uradila, nego kako sam se osećala nakon toga.

Rešila sam da tako sređene tekstove odštampam, pošaljem i poklonim mami i tati.
Na prvoj strani napisaću: „Za sve moje pretke. Hvala vam za život.“

Moja mama voli da čita.
Shvatila sam da će kroz ove tekstove ona čitati mene.

Ovo za mene ima dublji smisao - znači da sam prvi put sela i pročitala samu sebe.

Bez preskakanja.
Bez umanjivanja.
Bez „nije to ništa“.
Bez „to se podrazumeva“.

Konačno osećaj čitanja sebe.
I on se ne podrazumeva.

Da li imate nešto svoje što biste voleli jednog dana da sačuvate, odštampate ili poklonite nekome?

27/07/2026

25/07/2026

22/07/2026

𝐍𝐢𝐣𝐞 𝐬𝐞 𝐬𝐥𝐨𝐳̌𝐢𝐥𝐚 𝐬𝐚𝐦𝐨 𝐤𝐨𝐜𝐤𝐚

Deca u školi su me naučila da rešavam Rubikovu kocku.

Prvo 3x3.

Onda 2x2.

Osećaj kada je konačno složiš je stvarno poseban.

To nije nešto što može da se nauči za jedan dan.

Koraci rešavanja postoje, ali svaki mora dobro da se savlada pre nego što pređeš na sledeći.

A to znači:

100 p**a pogreši.

Počni ispočetka.

Pogledaj već pohaban papir sa koracima.

Probaj ponovo.

I tako bezbroj p**a.

Ali ovde nije priča samo o tome šta sam naučila.

Tu se probudio još jedan osećaj.

Osećaj da mogu da istrajem u tom ponavljanju.

Da ne odustanem kada ne ide odmah.

Ta mala kocka sa mnogo koraka budi mi samopouzdanje.

Daje mi osećaj da mogu da istrajem i u drugim stvarima koje ne idu iz prvog pokušaja.

I možda mi je baš zato toliko značila.

Ovde se ne zaustavljam.

Sledeća koju želim da naučim je piramida.

I radujem se novom učenju.

Ponavljanju. Do besvesti.

19/07/2026

𝐍𝐢𝐣𝐞 𝐝𝐨𝐬̌𝐚𝐨 𝐚𝐮𝐭𝐨𝐛𝐮𝐬. 𝐃𝐨𝐬̌𝐚𝐨 𝐣𝐞 𝐭𝐚𝐭𝐚.

Mom tati je danas rođendan.

I baš danas sam se setila jedne priče.

Išla sam u Pazovu u srednju školu. Autobus „Lasta“ je vozio jednom u sto godina. A i to jednom je znao da ne dođe. Džaba takav naziv. Ali nije to tema.

U to vreme su se pojavili i mobilni telefoni. Od tetka Miruške i čika Đoke iz Beča dobila sam jedan polovan. Za mene – kao nov. Pravi zmaj.

Zovem tatu i kažem mu da autobus nije došao.

Ako čekamo sledeći, moji drugari iz jata i ja, provereno, kasnimo u školu.

„Dolazim po vas“, rekao je.

Potrpao nas je sve.

Nas sedmoro.

Izlazimo ispred škole – nikad da izađemo iz auta.

Kao džakovi krompira smo sedeli, ali smo stigli.

O tome tada nisam mnogo razmišljala.

Bilo je potpuno normalno da tata dođe.

Tek mnogo godina kasnije shvatiš koliko su roditeljske ljubavi sastavljene od malih, običnih stvari.

Od ranog ustajanja.

Od menjanja planova.

Od vožnji koje nisu morale da se dogode.

Od rečenice:

„Dolazim po vas.“

Danas znam da tog jutra nije došao samo po mene.

Došao je po nas sedmoro.

I nikada mu to nije bilo teško.

Srećan rođendan, tata.

I hvala ti za sve one stvari koje sam kao dete podrazumevala, a danas ih pamtim kao najveće dokaze ljubavi.

🙏

16/07/2026

Ovakve stvari mi nikad ne promaknu. 🪴❤️