09/09/2026
1. Kada imam neki problem, prvo ću pokušati da ga rešim potpuno sam. Slomiću glavu, tražiti rešenje, vrteti sve moguće scenarije… pre nego što ću nekoga pitati za pomoć.
Ne zato što ne verujem ljudima, već zato što imam taj osećaj da ne želim da opterećujem druge svojim problemima.
2. I dan-danas mi se nekada pojavi osećaj da kasnim u životu. bih trebalo da radim više, da ostvarim više, da nisam uradio dovoljno. Čak i kada objektivno jesam. I naravno uvek dolazi zajedno sa osećajem krivice propraćrn mišlju “Nisi zahvalan!”. Veoma mi je jak bio glas unutrašnjeg kritičara.
3. Brzo mi stvari dosade. Kada nešto brzo naučim i savladam, vrlo lako izgubim interesovanje. Naučim nešto, zainteresujem se, udubim se maskimalno, drži me kratko… i onda me samo prodje prođe.
4. Moram baš da se teram da ne ostavljam stvari za poslednji trenutak. Jer kad ih ostavim… onda kreće stres, uspaničim se, pokušam da sve završim odjednom i, naravno, onda pravim greške koje ne bih smeo. Lekcija koju sam skupo platio.
5. Ja sam često taj koji održava kontakte. Taj koji se javi, organizuje, pokrene nešto, seti se nekoga. I kada bih prestao to da radim, shvatio bih da bi se neki odnosi verovatno jednostavno ugasili i da nisu više toliko bitni, a to mi nije lako da prihvatim.
6. I dalje se mučim da parkiram u rikverc i paralelno.
7. Kada mi je težak period, imam jednu vrlo specifičnu formu impulsivne kupovine.
Oprema za pravljenje kafe. Da znate imam kod kuće 5 mašina za kafu 😅
Sve u svemu prihvatio sam da će taj jaki unutrašnji kritičar biti deo celog mog života, i zato i dalje učim kako da ga koristim za prave stvari. Da ga stavim da mi koristi, a ne da se borim sa njim, jer me je ta borba košta dosta energije. Dosta sam bio u tom osećaju “analize paralize” i ne želim da se vraćam tamo.
I zato itekako znam kakav vid podrške je potreban ljudima koji su u sličnoj situaciji, i koji žele da izadju iz toga. To je rad gde stvarno uživam 😊
