06/06/2026
Тачно прије четири године на Кардиохирургији Универзитетског клиничког центра Републике Српске изведена је прва операција.
Данас, када погледам иза себе, тешко је ријечима описати колико емоција носи овај датум. Иза њега стоје године припрема, планирања, усавршавања, одрицања и вјере да можемо остварити оно што је многима изгледало као далек сан.
На почетку сваког великог пута постоје питања, страх и неизвјесност. Било их је и код мене и колега који су са мном тим путем даље корачали. Али воља, знање и одлучност били су јачи од сваке сумње. Свако од нас који смо учествовали у стварању кардиохирургије у Републици Српској памти безброј непроспаваних ноћи, хитне транспорте и путовања за Београд, у нади да ћемо добити битку са временом и спасити нечији живот. У тим тренуцима сваки минут био је важан, а некада и пресудан. Сваки пут у санитету до Београда будио ми је додатну мотивацију да још упорније, истрајније и са још већим жаром такво лијечење омогућим и у Бањалуци, граду гдје сам рођен, одрастао, заволио медицину и гдје сам остао.
Савремену кардиохирургију у Бањалуци дуговали смо свим породицама чије сузе никада нисмо успјели обрисати, свим оним тешким тренуцима када смо по повратку из Београда умјесто одговора на питање "Јесте ли успјели?" могли понудити само болну тишину. Дуговали смо је људима који су стварали Републику Српску са вјером да ће њихова дјеца и унуци живјети и лијечити се у својој земљи. Дуговали смо је нашим пацијентима, али и сами себи, својим сновима, раду и жртви.
Данас, четири године касније, осјећам огромну захвалност и понос. Понос што смо од идеје створили једну од најмодернијих и најуспјешнијих кардиохирургија у региону. Понос што наши грађани више не морају одлазити стотинама километара далеко да би добили врхунску кардиохируршку његу. Понос што смо хиљадама људи омогућили да лијечење и нову шансу за живот добију овдје, у својој Републици Српској.
Мене је отац научио да волим своју земљу и свој народ. Све што сам постигао великим дијелом дугујем њему. А вољети своју земљу значи оставити нешто иза себе, нешто што ће служити људима и након нас. Управо зато овај успјех не доживљавам као лични, већ као заједнички успјех свих који су вјеровали да је могуће.
Ипак, не кријем да је дан прве операције на Кардиохирургији УКЦ Републике Српске један од најемотивнијих дана у мом животу. Послије моје породице, стварање и развој Кардиохирургије УКЦ Републике Српске највећи је успјех који сам остварио. Не због функције, признања или резултата на папиру, већ због људи којима смо помогли, живота које смо спасили и чињенице да смо оставили нешто трајно нашем народу.
Хвала сваком члану нашег тима, сваком пацијенту и свакој породици која нам је указала повјерење.
Четири године су иза нас. Оно што смо заједно створили остаје за генерације које долазе. А то је највећа вриједност и највећа награда.
