13/05/2024
Guciranje
U svetu našeg dečaštva, uvek se s nekim takmičiš ili protiv nekog boriš. I ta borba nije viteska. Ako možeš protivnika zeznuti ili nekoako ometati, još bolje.
Zato je tu guciranje. Guci, guci, gaa, gaa! Guci, guci, gaa, gaa, peva mali Marko podrugljivim glasom. Sline mu skorele na nosu, dok skače i u njegovom džepu zveckaju klikeri. To ometa Duleta pa promaši. Dule će zatim pojuriti Marka da ga "bije". Ali ubrzo će se obojica veselo vratiti igri.
Guci, guci majmunee, daću ti bananee, guci, guci majmunee, daću ti bananee, još je uvredivije guciranje. E to smeš da pevas samo ako si jači ili bar hrabriji od takmaca. On siroma crveni a drugi mu se dečaci smeju. Ali igra sve brzo razveje. Nema ljutiš, staro je pravilo. Ko to ne može, on se i ne igra sa dečacima.
Jednom sam čuo posebnu gucu. Ta mi je postala omiljena.
Ovde baba zakopala jaarca, pevao je neki Lale, trteći se, vrckajući guzicom, pokazujući njome na mesto sa koga Cvele treba da izvede penal. I napavno Cvele je promašio.
Ova guca bila je tu da protivnika zbuni pre nego da ga ponizi. Prava mala vradžbina iz davnih vremena, kada su babe još zakopavale jarčeve po uginuću, a deca takva mesta smatrala ukletim, zabranjenoim i u isto vreme privlačnim.
Voleo sam sve neobično i čudno. Više sam voleo da budem drugačiji i zbunim protivnika, nego da ga zadirkujem.
Ostalih guca se ne sećam. Godine su ih razdobile u prašinu. Ali ove tri sam zapamtio. Danas su mi drage i zvuče mi smešno, veselo i razigrano, baš kakvo je bilo naše detinjstvo.
