18/08/2026
Koliko smo zaista slobodni da biramo?
Čovek može biti genije, svetac, fantastičan umetnik — a može biti i silovatelj, ubica, biće sposobno za zlo kakvo u životinjskom svetu ne postoji. Životinja može da učini nešto što nama izgleda surovo, ali ona ne ubija iz ideologije, osvete ili potrebe da ponizi. Ona sledi svoju prirodu.
Čovek ima nešto više: misleći um i svest o sebi.
Ali to „više“ samo po sebi ne znači da ćemo ga koristiti mudro.
Na nižem nivou svesti intelekt vrlo lako postaje sluga nagona. I telesnih i psihičkih. Trauma, strah, bes, potreba za kontrolom, povređenost ili osećaj ugroženosti mogu postati toliko jaki da se ponašamo gotovo kao da nemamo izbor.
I tada dolazimo do neprijatnog pitanja:
Ako je neko u određenom trenutku mogao da vidi samo jednu mogućnost — koliko je zaista bio slobodan da izabere drugu?
Verovatno ne potpuno.
To ne znači da svako ponašanje treba opravdati. Znači da slobodna volja možda nije nešto što ili imamo ili nemamo. Možda je ona prostor koji raste zajedno sa svešću.
Kako sazrevamo, percepcija postaje šira. Vidimo više od sopstvenog impulsa, više od straha koji nas vodi, više od priče koju smo napravili o sebi i svetu.
I isti intelekt koji je ranije služio nagonskom delu nas može početi da služi nečemu drugom: učenju, stvaranju, razumevanju, lepoti, doprinosu.
Nije isto dati moć detetu, nezreloj osobi ili zrelom čoveku.
A nama je data ogromna moć: um koji može da zamišlja, planira, stvara, uništava — i svest koja može da postane svesna same sebe.
Zato je raspon ljudskog bića tako veliki.
Možda praksa upravo tome služi: da taj prostor između impulsa i postupka postaje sve veći.
Jer što više vidimo, to više zaista možemo da biramo.
