20/09/2026
Partner kasni sat vremena i ne javlja se. Za deset minuta u glavi si prošao bolnicu, saobraćajnu nesreću i poziv iz policije. Kad se konačno javi, kažeš: „Ma ništa, samo sam se pitao gde si." Ne kažeš da si se prestravio. Uveče ti se ta ista slika vrati, iako znaš da je sve u redu.
Ili: dete ode na ekskurziju. Imaš poruke od nastavnice, sve je uredno. A ti u ponoć gledaš u plafon i u glavi prolaziš kroz autoput, kišu i kočnice.
Ljudi oko tebe kažu da preteruješ, da si anksiozan, da moraš pozitivno da misliš. Ti to i sam sebi govoriš. Ne pomaže, jer deo tebe koji pravi te slike nije ni pozvan da razgovara. On radi nešto starije od razuma.
Između treće i šeste godine mašta radi punom snagom. Dete tada izmišlja svetove, ali i čudovišta, i još ne razlikuje uvek šta je moguće a šta nije. Da bi strah ostao podnošljiv, potreban mu je neko odrastao ko ga shvati ozbiljno: upali svetlo, pogleda ispod kreveta zajedno sa njim, ostane u sobi dok ne prođe. Tada dete nauči nešto važno.
Strah se smiri kad se podeli.
Kad strah nema gde da ode, jer se odrasli smeju, ljute se ili ih jednostavno nema, dete ga nosi samo. I mašta dobija nov posao: da unapred vidi svaku opasnost, kako bi bar bio spreman.
Odatle dolazi taj film koji ti se prikaže u trenu, sa detaljima, bojama i redosledom događaja. To nije bolesna mašta i nije slabost. To je ista snaga koja je nekad gradila zamkove, samo pretvorena u stražara koji nikad ne ide na pauzu.
Tom detetu tada nije trebala rečenica „nema čega da se bojiš". Trebao mu je neko ko će sa njim pogledati u mrak i ostati dok se ne smiri.
Ako si se prepoznao, već si uradio ono najteže: prestao si da tražiš kvar i počeo da
tražiš početak. To ne znači da će večeras nestati. Ono što se učilo godinama uči se iznova polako, u radu koji ima red i vreme.
O tome je program Koren Anksioznosti.
Napiši KOREN u komentar i poslaću ti kratku samoprocenu koja pokazuje iz kog perioda dolazi tvoj koren.
