07/10/2026
Ljutnja i njen intenzitet ne legitimišu ispravnost nečije argumentacije. To što doživljavaš ljutnju ne znači da si u pravu. Tek kad se pobrineš za akutne emocije, svoje pre svega, možeš da razmišljaš o tome koji deo je vezan za samu situaciju, a koji za tebe i tvoje nakupljene terete i višak iz prošlosti. Ni tvoj teret iz prošlosti nije problem, sam po sebi, sve dok ne iskrivi značajno sliku sadašnjosti u kojoj ne vidiš finu liniju koju si prešao u vremenu i prostoru, neprimetno, tanano, gotovo na vrhovima prstiju izašao si iz zone psihologije osobe nad kojom je nepravda počinjena i postao sam svoj tamničar i tlačitelj. Slatka je ljutnja, posebno jer ima neobičnu moć da razvlasti savest i odgovornost i dozvoli da agresiju plasiramo u socijalno poželjne poteze, koji emotivno pismenoj osobi nisu automatski izbor, pa čak ni prvi izbor u složenim međuljudskim odnosima. Savest ne govori jezikom emocija, zato je ljutnja zgodna jer je anestezira i dozvoli da animalno u nama prevagne, te da najobičnije neslaganje pretvori u beskrupuloznu borbu za opstanak. Autonomija zrele ličnosti, vođene ethosom, obavezuje da se uzemljimo, pogledamo kontekst, sagledamo opcije i opšte dobro, pa tek onda povučemo potez brinući i o sebi i o drugima. Ljutnja radi ljutnje, praćena fantaziranom nepravdom počinjenom nad nama, često je odraz prevage nezrelih delova ličnosti koji su se zaželeli dobre stare mržnje poznate ranom razvoju deteta, odnosno nesocijalizovanim delovima nas za koje nema puno mesta izraza u civilizovanom društvu. Sa Tijana Mandic pokrećem istraživanje o tome šta na našem podneblju, sada i ovde, pravi razliku unutar ličnosti između zdrave i osvešćene buntovnosti naspram neodgovorne, impulsivne i destruktivne (a pre svega samodestruktivne) buntovnosti ličnosti. Gde prestaje Buntovnost u funkciji oslobađanja od skripta, a počinje Buntovnost kao tema životnog skripta koja nas porobljava i sprečava u tome da napredujemo na lestvici autonomne moralnosti.
