Uprkos smetnji-DDV

27/07/2026

Detinjstvo Hetti i Dace.

Neke priče ne zastarevaju. Samo čekaju da ih ponovo neko pročita.

Na blogu će se, pored novih tekstova, ponovo pojavljivati i priče koje sam ranije objavljivala. Mnogi od vas tada nisu bili uz mene, a verujem da ove priče zaslužuju da pronađu i nove čitaoce.

📖 Danas vas čeka jedna od njih – **"Tamo gde počinje tišina"**.

To nije samo priča o detinjstvu dve devojčice.

To je priča o prijateljstvu, odrastanju, razlikama koje deca često vide mnogo manje nego odrasli i o trenucima koji ostanu zauvek u nama.

Ako ste je već čitali, možda ćete je danas doživeti drugačije.

Ako je čitate prvi put – volela bih da mi napišete kako ste je doživeli.

🔗

Tamo gde počinje tišina Ljubljana, 1967. One su dve male prijateljice. Hetti ima dvanaest godina, Daca sedam. Obe su vižljaste, ...

25/07/2026

https://uprkossmetnji.blogspot.com/2026/07/pomoc-u-izradi-dokumentacije-iop-a.html

Septembar se približava, a sa njim dolaze procene, sastanci, dokumentacija i važna pitanja.

Šta prethodi izradi IOP-a?
Koje informacije treba pripremiti?
Kako povezati pedagoški profil, mere individualizacije, IOP i evaluaciju?
Kako roditelji i stručnjaci mogu bolje da sarađuju?

Zato sam pripremila besplatan PDF vodič „Pomoć u izradi dokumentacije IOP-a“.

Namenjen je roditeljima, vaspitačima, nastavnicima i stručnim saradnicima kojima je potreban jasniji put kroz proces — bez lutanja, nepotrebnog gubljenja vremena i dodatnog stresa.

POMOĆ U IZRADI DOKUMENTACIJE IOP-a Izrada IOP-a ne mora da počne od praznog papira Septembar se približava, a sa njim dolaze procene, sas...

21/07/2026

Dragi prijatelji,
„Uprkos smetnji“ sada ima novo, preglednije mesto na internetu. 💜
Na sajtu vas čekaju moje istinite priče o životu, dostojanstvu, predrasudama, ljudima i odnosima, ali i stručni sadržaji o inkluzivnom obrazovanju, IOP-u i podršci deci.
Sajt je povezan sa blogom, pa će se svaka nova priča automatski pojaviti i na njemu.
Zavirite, istražite sadržaj i podelite link sa nekim kome bi ove priče ili informacije mogle biti važne:
https://uprkos-smetnji-blog.boracdani.chatgpt.site

20/07/2026

Ruža, Katarina i Marina.

Tri divne žene koje nisu pomogle samo meni.

Svojom otvorenošću, kulturom i prirodnom spremnošću da pruže ruku kada je bila potrebna, neprimetno su naučile i druge ljude na plaži kako izgleda prava podrška.

Posle toga, neko bi uvek prišao.

Dobrota zaista ima jednu posebnu osobinu.

Širi se primerom.

💙 Celu priču **„Dobrota se širi“** pročitajte na mom blogu:

https://uprkossmetnji.blogspot.com/2026/07/dobrota-se-siri.html

Hvala što čitate ❤

DOBROTA SE ŠIRI Kako se uči dobrota ? Imala sam svoje mesto na plaži. Tamo gde su se stene završavale, a počinjao šljunak, priroda je napr...

11/07/2026

ŠOLJICA KAFE

– Može jedna kafica?

Koliko p**a ste to izgovorili?

Kafa je poziv na razgovor, pomirenje, upoznavanje. Pije se kada se radujemo, kada tugujemo, kada započinjemo dan ili ga završavamo. Nekada i bez razloga. Samo da sednemo zajedno.

– Može... Jaču. Sa šećerom.

I tako počinje dan. I tako završava dan...

U svakom trenutku, negde neko pije kafu. Duplu, malu, jaku, slabu, sa šećerom, gorku, vrelu, hladnu...

Nekada je kafa bila jednostavna. Domaća. Turska. Crna. Kuvana u džezvi.

Moja majka, dok je bila trudna sa mnom, žvakala je pržena zrna kafe. Tada se kafa kupovala u zrnu. Mlevenje je bio mali porodični ritual. Cela kuća zamiriše kada se kafa samelje u ručnom ili električnom mlinu. Čak su i prodavnice imale svoje mlinove. Kupite kafu, sameljete je i nosite kući, a ceger miriše celim putem.

A tek šoljice...

Male. Elegantne. Svaka sa svojom tacnom. Posle kafe šoljica bi se prevrnula, pa bi neko "gledao u šolju". I ja sam to radila. U društvu su me čak proglasili gatarom.

– Evo ti sedmica. Izađi na ispit. Položićeš sigurno.

A onda su došle neke druge kafe.

I neke druge šolje.

Sve je postalo veliko. Visoko. Teško.

Nestale su male šoljice sa tacnama. Danas se i kod kuće kafa često služi u ogromnim šoljama, a u kafićima su gotovo postale standard.

I tu nastaje moj problem.

Odem kod nekoga u goste.

– Hoćete kafu?

Ćutim nekoliko sekundi.

– Izvinite... Ja bih kafu, ali ne mogu da je pijem iz visokih šolja. Da li imate neku malu? I tacnicu?

Domaćini se gotovo uvek potrude.

– Jao, nemamo... Hoćete da sipamo u ovu veliku, ali do pola?

Nasmejem se.

– Hvala vam. Nije problem. Drugi put ćemo piti kafu.

A problem zapravo postoji.

Kada vam ruke drhte, kao meni zbog cerebralne paralize, ne možete da podignete šolju ili čašu sa tečnošću, a da sigurno ne prospete.

Vodu pijem iz flašice.

Sok pijem na slamčicu.

Kafu ne mogu ni iz flašice, ni na slamčicu.

Meni treba mala šoljica. Šira pri vrhu, uža pri dnu. I tacna.

Ne podižem šolju.

Pokažem gde da je spuste. Sagnem se. Otpijem gutljaj.

Ah...

Pa još jedan.

Tek kada popijem više od pola, levom, mirnijom rukom, pažljivo nagnem šoljicu i završim svoju kafu.

Tacna ne služi samo da zaštiti sto.

Ona čuva šoljicu da ne klizi dok pokušavam da popijem ono što je za većinu ljudi sasvim običan gutljaj.

Zato kod kuće svakog dana uživam u svojoj kafi.

U kafiću naručujem nes sa slamčicom. Nije to to, ali mogu.

Kod novih ljudi najčešće uzmem sok i iz torbe izvadim svoju slamčicu.

Jer prosuti nije prijatno.

Nije problem nekoliko kapi na stolu.

Problem je osećaj da vam je neprijatno zbog nečega što niste birali.

Zato, ako vam jednog dana neko kaže:

– Izvinite... Da li imate malu šoljicu sa tacnom?

Znajte da možda ne traži drugačiju kafu.

Možda samo traži način da je popije dostojanstveno.

Hvala što čitate 💙

09/07/2026

Poslednjih dana mnogo se govori o zakonu roditelj-negovatelj.

Ako novi zakon bude usvojen, mnogim porodicama doneće dugo očekivano priznanje i podršku. Drugima, nažalost, neće. I to nije dobro.

Iskreno se nadam da će onima koji ostvare to pravo, život biti makar malo lakši.

Ali ja danas želim da postavim jedno sasvim drugo pitanje.

Zašto ćutite?

Ne pitam zašto ćutite o dijagnozi.

Ne pitam zašto ne govorite o svojim emocijama.

Pitam...

Zašto ćutite o svom životu?

U Srbiji žive stotine hiljada porodica koje svakoga dana odgajaju dete ili brinu o odrasloj osobi sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom.

To je gotovo milion ljudi čiji se život retko vidi.

Gde su njihove priče?

Ne mislim na romane.

Ne mislim na velike ispovesti.

Mislim na život-svakodnevicu.

Jednu scenu iz kuće.

Jedan odlazak u prodavnicu.

Jedan razgovor sa učiteljicom.

Jedan pogled prolaznika.

Jednu rečenicu lekara.

Jedan uspeh koji drugima izgleda beznačajno, a vama znači pobedu meseca.

Baš takve priče menjaju društvo.

One pokazuju stvarni život.

Umesto toga, na društvenim mrežama često beskrajno skrolujemo, raspravljamo se, napadamo jedni druge ili tražimo razumevanje samo za svoj ugao gledanja.

Kako očekujemo da nas drugi razumeju kada nikada nisu imali priliku da vide kako naš život zaista izgleda?

Niko ne može razumeti ono što nikada nije video.

Što nikada nije pročitao.

Što nikada nije osetio.

Vidljivost ne nastaje sama od sebe.

Ona se gradi.

Priču po priču.

Dan po dan.

Objavu po objavu.

A sada jedno još neprijatnije pitanje.

Pre nego što ste postali roditelj deteta sa smetnjama ili invaliditetom...

Koliko ste vi znali o životu tih porodica?

Koliko ste razmišljali o njihovoj svakodnevici?

Koliko ste ih primećivali?

Koliko ste ih razumeli?

Čak i ako ste u široj porodici imali nekoga sa smetnjama ili invaliditetom, kada biste otišli svojim putem – život je nastavljao da teče kao da se to vas više ne tiče. To rade svi.

Empatija traje dok ste u tom okruženju. Svest o sopstvenoj humanosti umiruju donacije.

Većina nas tada nije razumela.

Zašto onda očekujemo da ostatak društva razume ono što ni mi nekada nismo razumeli?

I još nešto.

Svakodnevno čitam objave o komplikovanim procedurama, beskrajnoj papirologiji, komisijama, dokazivanju prava...

I potpuno ste u pravu.

Ali...

Koliko ste p**a pokušali da promenite ono na šta se žalite?

Koliko ste javno napisali šta u sistemu ne funkcioniše?

Koliko ste ponudili jednostavnije rešenje?

Koliko ste svoje iskustvo pretvorili u predlog koji bi sutra olakšao život nekoj drugoj porodici?

Procedure nisu pisali ljudi koji žive vaš život.

Pisali su ih ljudi koji sistem poznaju iz kancelarije, kroz propise i obrasce.

Zato često više odgovaraju sistemu nego porodici.

A onda, kada vam konačno odobre pravo koje vam po zakonu pripada...

Zahvaljujete.

Kao da ste dobili poklon.

A niste.

To nije poklon.

To nije milost.

To nije dobra volja.

To je vaše pravo.

Ako želimo drugačiji sistem, nije dovoljno da od njega nešto tražimo.

Moramo početi da ga menjamo.

A prvi korak nije ministarstvo.

Prvi korak je naša vidljivost.

Jer niko ne poznaje prepreke bolje od ljudi koji ih svakoga dana prelaze.

Možda je upravo zato sada, dok govorimo o zakonu i statusu roditelja-negovatelja, pravo vreme da se zapitamo:

Da li želimo samo da budemo korisnici sistema?

Ili želimo da budemo ljudi koji će svojim iskustvom pomoći da taj sistem postane bolji za sve koji dolaze posle nas?

Svaka neispričana priča ostavlja prostor da predrasude ispričaju svoju.

A svaka ispričana priča čini jednu porodicu vidljivijom.

I jednu buduću borbu – makar malo lakšom.

Zato vas danas ne pozivam na protest.

Ne pozivam vas da delite ovu objavu.

Pozivam vas na nešto mnogo jednostavnije.

Večeras uzmite telefon.

Otvorite beleške ili Facebook...

I napišite deset rečenica.

Jednu crticu.

Jedan događaj.

Jedan razgovor.

Jedan svoj dan.

Ne zbog sažaljenja.

Ne zbog lajkova.

Ne zbog algoritma.

Nego zato što će možda baš tih deset rečenica prvi put nekome pokazati kako zaista izgleda život jedne porodice.

A upravo od toga počinje svaka ozbiljna promena društva.

Hvala što čitate. 💙

Još priča na https://uprkossmetnji.blogspot.com/

08/07/2026

Sedam priča. Sedam istinitih crtica života.

Ne morate da živite sa invaliditetom da biste ih razumeli.

One govore o svima nama – o ljudima, odnosima, predrasudama, prijateljstvu, dostojanstvu, hrabrosti, ćutanju i izborima koje pravimo.

Ako vam makar jedna priča promeni način na koji ćete sutra pogledati nekoga pored sebe, blog je ispunio svoju svrhu.

📝 Sve priče čekaju vas na mom blogu.

👉 Link
https://uprkossmetnji.blogspot.com/

06/07/2026

"Šta će ti kuče?"

Jedna rečenica može da zaboli više nego što onaj ko je izgovori može i da zamisli.

A nekada jedna mala mopsica može da vam pokaže koliko dobri ljudi postoje.

Lea je već deset i po godina deo mog života.

Zajedno smo upoznale mnogo divnih ljudi, ali i poneke koje nikada neću zaboraviti.

Ovo je jedna sasvim obična priča o šetnjama...

A možda i nije.

Ako budete pročitali do kraja, volela bih da mi napišete:
Šta je u vama ostavila ova priča?

Zbog Lee Pre deset i po godina kupila sam malog mopsa. Zapravo, kupila sam ga zbog želje moje bratanice. Imala je dvanaest godina i maštal...

02/07/2026

https://uprkossmetnji.blogspot.com/2026/07/razumevanje-dostojanstva.html

Pre nekoliko dana vratila sam se kući posle jedne male hirurške intervencije.

Dobro sam. Oporavak ide svojim tokom i zahvalna sam ljudima koji su mi pomogli da kroz to prođem sa manje straha, a više poverenja.

Ovo nije priča o samoj operaciji.

Ovo je priča o nečemu o čemu retko govorimo.

Da li pomislimo da ljudi sa smetnjama i invaliditetom imaju iste zdravstvene probleme kao i svi drugi?

Da li razmišljamo koliko se neke situacije dodatno komplikuju kada već živite sa određenom smetnjom ili invaliditetom?

Šta je potrebno pacijentu?

Koliko je izazovno lekarima i medicinskom osoblju?

I šta svi zajedno možemo učiniti da pristup bude humaniji, lakši i dostojanstveniji?

Godinama sam odlagala lečenje zbog straha i ranijih loših iskustava. Plašila sam se da će ljudi videti moj invaliditet, a ne mene kao osobu i pacijenta.

Ovoga p**a bilo je drugačije.

Nekoliko pitanja, malo više pažnje, poštovanje i dobra komunikacija učinili su da se osećam sigurno i dostojanstveno.

Shvatila sam da većina nas ne traži poseban tretman.

Važno nam je samo da nas vide kao ljude, da nas pitaju šta nam je potrebno i da zajedno pronađemo način da pregled, lečenje i oporavak budu što lakši.

Zato želim da podelim svoje iskustvo.

Možda će nekome pomoći da lakše zatraži pomoć.

Možda će podsetiti zdravstvene radnike koliko nekoliko jednostavnih pitanja može značiti.

A možda ćemo svi zajedno bolje razumeti da dostojanstvo ne zavisi od dijagnoze.

💙

Razumevanje dostojanstva ne košta ništa. A znači mnogo.

RAZUMEVANJE DOSTOJANSTVA Obećala sam tekst iz ličnog iskustva koje sam imala ovih dana. Mala hirurška intervencija. Kako izgleda lečenje k...