Psihoterapijska učionica - Irena Pilipović, psihoterapeut

05/09/2026

https://psihoterapeut-beograd.com/archives/624

O razlici između onoga što želimo i onoga što nam je zaista potrebno da bismo odrasli — kroz Bolbija, Kohuta i Frojda.

29/08/2026

Prava naštimovanost između dvoje ljudi ne nastaje u trenutku. Gradi se tako što obe strane moraju biti zainteresovane, obe moraju ulagati i tek kroz vreme se sklapa sve složenija mreža uzajamnog razumevanja.

To je sposobnost koja se razvija, ne dar koji neko ima ili nema.

Postoji, ipak, nešto što izgleda slično, a predstavlja nešto potpuno drugačije.
Neko može odmah, u prvom razgovoru, da "pročita" drugog. Uhvati sitnicu, promenu tona, pogled koji je izbegnut i odmah zna i sve mu je jasno. Sve to, trenutno, bez pitanja za proveru, bez učešća druge strane.

Kako razlikovati jedno od drugog?

Po H. Kohutu, intuicija i empatija nisu ista stvar, iako se često mešaju.
Intuicija je samo ubrzano rasuđivanje — isti proces kao svaki drugi racionalni zaključak, samo mnogo brži.
Kao iskusan šahista koji baci pogled na tablu i odmah vidi potez, a da pritom ne razmišlja korak po korak.

Empatija je nešto drugo: pokušaj da se uđe u tuđe unutrašnje iskustvo i sagleda ono što ta osoba stvarno proživljava, iznutra. To je proces koji zahteva vreme i uključenost obe strane.
Razlika postaje bitna kad se ta trenutna "osetljivost" pokaže kao nešto treće — ni jedno ni drugo.

To je zapažanje, koje deluje kao pronicljivost, a u osnovi je nešto sasvim suprotno empatiji: stalna budnost prema drugome kao mogućoj pretnji. Nekada i samo pretnji da će se osporiti slika o sebi.

Osoba koja tako "čita" ljude ne pokušava da razume njihovo iskustvo — ona proverava da li su opasni. Ta vrsta pažnje ume da deluje impresivno, čak i profesionalno uverljivo, dok se kasnije ne otkrije da iza nje stoji uverenje da je drugi, u osnovi, protivnik, a ne sagovornik.

Nijedan posmatrač ne može biti potpuno objektivan. Svako gleda kroz sopstveno iskustvo i sopstvene pristrasnosti.
Razlika nije u tome ko je objektivan a ko nije — razlika je u projekciji: u tome ko preispituje sopstveni uticaj na ono što vidi, a ko svoj prvi utisak uzima zdravo za gotovo.

Onaj ko poznaje granice sopstvenog opažanja — da signali druge osobe mogu biti izobličeni ili nepotpuni, da njegovi sopstveni unutrašnji referenti mogu biti neadekvatni, da je svaki zaključak o drugom čoveku neizvestan dok se ne proveri — ostaje otvoren da tu sliku koriguje.

Onaj ko to ne radi, brka sopstveni utisak sa stvarnošću druge osobe. A ako je taj utisak već obojen slutnjom da je drugi nekakav, sve što se dalje primeti služi samo da tu slutnju potvrdi.

Kad je odnos prema drugome već unapred osuđen na "znam ja", ono što se "primeti" kod druge osobe biva raspoređeno prema toj podeli, ne prema onome što stvarno postoji.

Dobro ostaje dobro jer potvrđuje jednu stranu podele, loše ostaje loše jer potvrđuje drugu.

Dodatno, nepriznat narcizam kod samog posmatrača predstavlja veliku prepreku empatiji, jer sklonost da se drugi doživljava kao produžetak sopstvenih potreba, a ne kao zaseban čovek sa sopstvenom tačkom gledišta, onemogućava da se ta osoba uopšte vidi u celini.

Ako drugi postoji samo kao funkcija, presuda o njemu zavisi od toga čemu ta funkcija služi u datom trenutku, ne od toga ko taj čovek zaista jeste.

Biti empatičan, dakle, znači biti u nešto neudobnijoj poziciji od brzog i sigurnog "čitanja" drugih.

Znači pristati da drugi ostane nepredvidiv, nepodeljen unapred, sposoban da iznenadi.

Lakše je poverovati da smo nekog "pročitali" za trenutak, nego priznati da razumevanje drugog čoveka traje. Da za to vreme moramo da izdržimo da ga još uvek, ipak, ne znamo.

25/08/2026

Tako dobijamo eksluzivna i jedinstvena svedočenja, koja uopšte nisu tako izuzetna i ima ih od kad postoje ljudi. Ali će biti kontra objašnjenja. Tako dobijamo gomilu sadržaja koja su "jedinstvena" dokle god su popularna i dok god ljudi na njih klikću. I gomilu istih u jedinstvenosti.

23/08/2026

📷 Uroš Arsić

https://psihoterapeut-beograd.com/archives/614

20/08/2026

Nekada nije samo razočarenje. Nekad je dovoljna jedna sitnica — primedba, tuđ uspeh, ravnodušan pogled — da neko doživi ono što bi se teško moglo nazvati razočaranjem.

Za neke ljude, bez obzira na veličinu i intenzitet okidača, to više liči na urušavanje. Na nagli prelaz od osećaja veličine do prezira prema sebi.

Eni Rajh je ovaj obrazac opisala kao narcistički slom: agresija koja je do juče hranila osećaj veličine, preko noći se okreće prema sopstvenom, sada poniženom selfu.

Ono što izgleda kao preterana reakcija, iznutra je ista sila koja je do tada branila osećaj veličine — samo sad okrenuta protiv sebe.

Ferbern bi pitao — čime je ta veličina uopšte bila hranjena?

Dete kome roditelj nije mogao da ponudi ono što Ferbern naziva uzbuđujućim objektom — figuru koja mami, provocira, obećava, budi žudnju — ostaje bez mesta gde bi ta žudnja mogla da se pošalje. Rešenje koje pronalazi nije potraga za zamenom spolja. Ono pravi zamenu iznutra: idealizovanu sliku sebe, dovoljno zanosnu da postane meta sopstvene čežnje.

Libidinalni deo ega se, od tog trenutka, ne vezuje za drugog čoveka. Vezuje se za taj unutrašnji lik. Ali ta veza nije bezuslovna — traje samo dok libidinalni self ispunjava standarde tog objekta.

Standarde nije moguće ispuniti u mašti. Fantazija sama ne može da proizvede dokaz da je uslov zadovoljen; potrebna je stvarna aktivnost, i, posredno, stvarna ili zamišljena reakcija drugih, da bi odnos ostao održiv.

Otuda trke koje spolja izgledaju kao ambicija — telo, diploma, prihod, pratioci — iznutra su nešto uže i ozbiljnije: dokaz da je uzbuđujući objekat i dalje tu, i dalje vredan divljenja.

Ovakvo ponašanje onda služi kao pozornica za niz performansa dizajniranih za samu osobu kao sopstvenu publiku.

Kad ta idealizovana slika popusti, agresija koja ju je do tada branila okreće se prema onome ko je ostao. Ta izmišljena, idealizovana slika sebe bila je, koliko god lažna, jedino mesto gde je žudnja mogla da se smesti.

Pitanje, onda, nije kako joj vratiti stari sjaj. Pitanje je šta bi moglo da zauzme to mesto — da ponudi isti osećaj da neko (ili nešto) odgovara na poziv, a da ne bude opet samo maska koju osoba sama drži.

Jer, ono što se pravi da bi bilo viđeno, retko bude i ono što se voli. Prekid predstave zapravo ne otkriva ništa novo, samo osvetljava prazninu koja je odavno tu.

Rad na ovome počinje na drugom mestu: u potrazi za sećanjem na stvarne, rane odnose koji nisu bili dovoljno dobri. Ta uspomena, ispostavlja se, nikad nije ni nedostajala. Samo je bila rascepana u doživljaju.

Roditelj je, u sećanju, ili čudovište ili svetac; a dete, ili junak ili žrtva. Dok se ti delovi drže odvojeno, i libidinalni i antilibidinalni ego imaju šta da brane. Kad se spoje u jednu, celu i nesavršenu sliku, nema više šta da se štiti.

Ne dolazi olakšanje niti zahvalnost. Samo, polako, grandioznost prestaje da bude potrebna. Da bude jedino što se ima.

Zvuči kao slaba ponuda, dok se ne uporedi sa alternativom: predstavom koja nikad ne prestaje, jer publika kojoj je namenjena ne može da se zadovolji.

---

*korišćeni matetijali sa seminara R. Senić i A. Kontića o narcizmu

12/08/2026

Prepoznati strukturu (libidinalni, anti-libidinalni, centralni ego) jeste prvi korak.

Ali struktura se ne menja time što je imenovana.

Menja se onako kako je i nastala. U odnosu, kroz vreme, uz nekoga ko izdrži ono što je nekad bilo nepodnošljivo izdržati sam.

Svaki novi odnos, kaže Ferbern, počinje "medenim mesecom" — pokušajem da se zadrži veza sa idealnim objektom, dok se loši delovi (uzbuđujući, odbacujući) drže potisnutim, van vidokruga.

Nije to poza, niti obmana.

To je nada da će baš ovog p**a biti drugačije.

Tek kada ti potisnuti, loši delovi sebe i drugog budu oslobođeni u prostor odnosa, a to znači da postanu vidljivi, imenovani, podnošljivi u prisustvu nekog drugog, postoji nada za njihovu obradu i integraciju.

Bez tog trenutka, nema šta da se integriše, jer ništa nije ni izašlo na videlo.

Ono što terapija tada nudi nikad nije savet, niti model po kom treba živeti.

Nudi prisustvo baš onakvog drugog, koje ne potvrđuje ono što su uzbuđujući i odbacujući objekat, u fantaziji, uvek iznova obećavali — da će dobro nestati ili da će pažnja preći u odbijanje.

Nudi prisustvo koje ostaje dosledno baš tamo gde je stara fantazija očekivala nestajanje ili kaznu. Sve dok ta stara očekivanja, jedno po jedno, ne ostanu neispunjena.

Cilj, koga je kasnije formulisao Kernberg, jeste smanjenje cepanja i širenje centralnog ega — onog dela koji je od početka bio sposoban za realan, miran odnos, tako da može da nosi zadovoljavajuće, stvarne veze sa spoljašnjim svetom.

Umesto da bude ignorisan svaki put kad se pojavi nešto što podseća na staru žudnju ili staru pretnju.

To ne znači da stari delovi nestaju.

Znači da prestaju da budu jedini glasovi u prostoriji. Tad centralni ego, ojačan iskustvom da je preživeo susret sa sopstvenim najtežim delovima, konačno dobija priliku da progovori prvi.

Onaj koji je od početka bio sposoban za istinski, uzajaman odnos, sad ima gde da ga ponudi.

06/08/2026

Neko ko je uvek tu, uvek dobar, uvek predvidljiv, često ne izaziva onu vrstu vezanosti koju izaziva neko ko naizmenično privlači i odbija. To nije slučajnost, niti loš ukus. To je struktura.

Ferbern kaže da dete, suočeno sa roditeljem koji frustrira, ne ostaje pasivno pred tom frustracijom. Internalizuje tog roditelja (uzima ga unutra) zato što je to jedini način da pokuša da ga kontroliše. Ono što je spolja nemoguće promeniti, unutra bar deluje kao da može.

Objašnjenje leži u razlici između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta, u pogledu onoga što ego može da radi s njima. Spoljašnji, stvaran loš objekat je van detetovog domašaja. Dete ne može da ga promeni, kazni, umilostivi. To je stanje čiste bespomoćnosti.

Kad se taj objekat internalizuje, postaje psihički materijal, a ne više spoljašnja, nepromenljiva sila. Nad psihičkim materijalom ego može nešto da radi — da ga cepa, potiskuje, brani se od njega.

Ovde je bitno razumeti na koju se kontrolu misli jer to nije kontrola nad ponašanjem roditelja. Dete ne dobija realnu moć da promeni kako se roditelj ophodi prema njemu.

Kontrola je unutrašnja, psihička: prelazak iz bespomoćnog trpljenja spoljašnje sile, u aktivan, makar i odbrambeni, psihički rad nad unutrašnjim materijalom. Dete dobija iluziju da kontroliše ono što je od roditelja uzelo unutra — i ta iluzija, koliko god varljiva, oseća se kao sigurnost naspram potpune bespomoćnosti.

Cena te kontrole je unutrašnji integritet — ego se cepa da bi je dobio.

Prema Ferbernu na početku je izvorni, celovit, intaktni (pristine) ego. Kad roditelj frustrira, taj ego se cepa na tri paralelna dela, istovremeno sa cepanjem samog objekta:

Jedan deo — centralni ego — ostaje vezan za idealni objekat: realan, dobar aspekt roditelja.

Centralni ego ostaje u kontaktu sa spoljašnjom stvarnošću — to je njegova funkcija u širem Ferbernovom modelu: ego koji se bavi realnim, spoljašnjim objektima, za razliku od libidinalnog i anti-libidinalnog, koji ostaju zatvoreni u unutrašnji, fantazijom obojen svet.

Drugi deo — libidinalni ego — vezuje se za uzbuđujući objekat: onaj koji mami i ne ispunjava.

Treći deo — anti-libidinalni ego — vezuje se za odbacujući objekat: onaj koji hladno odbija, kažnjava.
Libidinalni i anti-libidinalni ego, zajedno sa objektima za koje su vezani, bivaju potisnuti.

Ovo objašnjava nešto što često izgleda paradoksalno:

zašto neko ko naizmenično daje pažnju i onda je povlači ostaje poželjniji u unutrašnjem svetu nego neko ko je dosledno tu?

Dosledna dobrota i prisutnost ne aktiviraju ni uzbuđujući ni odbacujući pol te unutrašnje strukture — niti obećava niti odbija, pa jednostavno nema šta u toj strukturi da odgovori na nju.

Centralni ego je taj koji bi mogao da prepozna i primi doslednu, nedramatičnu dobrotu, upravo onakvu kakva jeste.

Ali kod nekoga čija je psiha izgrađena oko intenzivnog cepanja između žudnje i kazne, centralni ego često ostaje u pozadinijer se dominacija brzo prebacuje na libidinalni ili anti-libidinalni ego, čim se pojavi nešto što podseća na uzbuđujući ili odbacujući objekat.

Osoba koja naizmenično privlači i odbija hrani oba pola iste unutrašnje strukture — deo koji žudi i deo koji tu žudnju kažnjava.

Vezanost tako ne nastaje uprkos nepredvidljivosti onog drugog.
Tada nastaje upravo zbog nje.

~kraj I dela

31/07/2026

Ponekad nam se stvarno nudi ono što nam treba. Pažnja, pomoć, ljubav, strpljenje... A mi to ne primimo. Ne zbog osobe koja nudi, ne ni zbog načina na koji to radi.
Kao da je nešto u nama već unapred odlučilo kako će ta ponuda izgledati, još pre nego što je uopšte stigla.

Segal ovaj mehanizam ilustruje na primeru gladnog, besnog odojčeta kome se nudi dojka, ali je odbija.
Razlog nije u samoj dojci — razlog je u fantaziji koja je prethodila ponudi. U besu zbog čekanja, dete je već fantaziralo da napada i uništava dojku, čineći je lošom.

Kad se onda stvarna dojka ponudi, dete je ne prima kao dobru — prima je izobličenu vlastitom fantazijom besa, kao progonitelja.

Taj mehanizam ne ostaje zatvoren u detinjstvu. U odraslom dobu, on retko izgleda tako očigledno, ali princip je isti:
fantazija stigne pre stvarne ponude i već ju je unapred izobličila.
Neko ko je u ranijim odnosima naučio da se dobro ne nudi tek tako ili da se dobro pokaže pa onda povuče, može da doživi iskrenu, stvarnu ponudu ljubavi ili pomoći kao nešto sumnjivo, čak preteće — ne zato što (ni)je racionalno procenio situaciju, nego zato što je fantazija stigla prva i već odlučila šta ta ponuda "zaista" znači.

Ono što izgleda kao nepoverenje prema drugome ili nesposobnost da se prihvati pomoć, ponekad nije ni jedno ni drugo.
Fantazija koja izobličava ponudu dobra i fantazija koja izobličava izvor kazne dolaze iz istog korena — iz nesvesnog uverenja da je unutrašnji svet opasniji ili manje pouzdan nego što stvarnost pokazuje.
Ova fantazija se ne menja uvidom, niti odlukom da se drugačije misli. Menja se onako kako je i nastala — kroz introjekciju.
Kad se stvarna ponuda dobra, iznova i iznova, ne pretvori u pretnju kakvu je fantazija najavila, ta ponovljena, neizobličena stvarnost sama postaje nešto što se uzima unutra

— i polako, sloj po sloj, gradi novi unutrašnji objekat, blaži i nežniji od onog kog je fantazija prva izgradila.
Stari unutrašnji objekat retko potpuno nestane. Ali dobija društvo — jednog koji je nastao ne iz besa, nego iz iskustva da je dobro, kad je ponuđeno, zaista i ostalo dobro.
I da nam pripada.

11/05/2026

I dalje se sležu utisci. Najbolja stvar kod bilo kog stručnog usavršavanja: spoj starog i novog i njihova transformacija.

Tome najviše doprinose razmene sa kolegama. Na pauzama, posle zajednički doživljene teme, onako sveže, još sasvim neobrađene, čuti perspektive dragih ljudi koje poznaješ još iz vremena kad nismo znali skoro ništa o tome.

Svedočiti razvoju, kako svom, tako i njihovom, a onda i ljudi koji prolaze kroz naša savetovališta i ordinacije, za mene je neponovljiv osećaj. Radost razvijanja, uživanje u novim sposobnostima, kao i odgovornost i hrabrost koje ih prate, pomešano sa svom mukom, nesigurnostima i odricanjima na tom putu...

Još kad taj put začine znanja i razmišljanja Aleksandra Kontića, Vesne Brzev Ćurčić, Srđe Zlopaše i Sandre Simić, neuroni samo sevaju 😁 neuronske veze se šarene! 🎉

P.S. Da se razumemo, bilo je i dosade, o da! Al da je nema, ne bismo toliko cenili čuvene momente susreta - kad klikneš baš sa onim što se izdvoji odatle.

08/05/2026

Ponovni zlatni susreti ❤️❤️❤️
Ovog p**a na Zagonetkama nesvesnog u organizaciji Psihoanačitičkog društva Srbije.

Propustismo Rundeka iznenađenja u Knezu, al lepo Frojd kaže da nešto mora i da se odtuguje 😁