10/09/2026
O samoubistvu nije lako govoriti.
Kao društvo često ne znamo šta da kažemo.
Plašimo se da ćemo pogrešnim rečima nešto „pokrenuti“, da ćemo pogoršati situaciju ili verujemo da će osoba sama potražiti pomoć kada joj bude dovoljno teško. Ipak, ćutanje i izbegavanje teme mogu dodatno povećati osećaj usamljenosti. Kada neko govori da više ne može, da ne vidi izlaz, da je teret drugima važno je njegove reči shvatiti ozbiljno. Ne treba ih odmah umanjivati, racionalizovati ili pokušavati da ih „popravimo“ savetima i uveravanjima da će sve biti u redu.
Nekada je najvažnije zastati, saslušati i ostati prisutan.
Ne moramo imati savršene reči niti moramo znati kako da rešimo tuđu bol. Važno je da osoba ne dobije poruku da je ono što oseća previše, nevažno ili neprihvatljivo za razgovor.
Prevencija samoubistva nije samo tema jednog dana u godini.
Ona počinje stvaranjem prostora u kojem je moguće reći „nije mi dobro“ i u kojem se traženje pomoći ne doživljava kao slabost.
Ako smo zabrinuti za nekoga, važno je da ga ohrabrimo da potraži stručnu pomoć. Ukoliko postoji neposredna opasnost, potrebno je uključiti hitnu pomoć i ne ostavljati osobu samu.
O nekim temama ne moramo tačno znati šta da kažemo.
Dovoljno je da budemo spremni da ih ne izbegnemo.
✍🏼 Marija Lazić Mujagić
