20/07/2026
“Psihoterapijski rečnik uništava vaše odnose”
Objave na koje nailazim ovih dana, i sa ovom rečenicom iznad se veomaslažem i o ovome mogu dosta pričati, i šta je autentični izraz i jezik a šta imitacija, introjektovanje u sebe bez filtera i razmišljanja onoga što nam kultura i autoriteti kažu i to ona subkultura i autoritet koji smo sada sami izabrali u odraslosti, koji ne doživljavamo kao nametnut...
Ali ne bih sad o tome...
Sada bih o onom crno belom tumačenju ovih objava koje se ipak tumače iako autori objava naglašavaju da se ne radi o tome i da je psihoterapija veoma preporučljiva:
“Psihoterapija uništava vaše odnose”
Može i to da se desi naravno i dešava se sigurna sam, ali ne kao pravilo, ne većinom i ne magijski i religijski kao ispiranje mozga....
Ali mi je ovo na umu da prenesem kao glavnu poruku:
Jedan isti lek može nekom biti i lek a nekom otrov...
Tako i savet.
I to je ono što je instagram doneo, da svi treba da razmišljamo, jedemo, porađamo se, gajimo decu kao da smo na lečenju i u krajnjim stadijumima nekog dela nas...
“ja sam zamalo umrla pa vidite morate i vi ovako da...” i ta realnost je najveća istina za tu osobu, ne može da se generalizuje.
Psihoterapija kao da je prestala da leči i da bude lek, nego je postala nekakav rad na sebi. Ovde smo došli do druge krajnosti od toga da je osoba u psihoterapiji pacijent do toga da je klijent...
Meni se ni jedna reč ne sviđa iako klijent koristim svakodnevno jer me taj talas edukovanja uhvatio kada smo izlazili iz ere pacijent, sada kao da bih malo vratila tu reč na dobro, sa svešću da li neko ima i šta ima da leči....
Kao recimo “ozempic” lek koji je namenjen valjda dijabetičarima a mnogi bez dijagnoze ga koriste da smršaju, brže rade itd...
Sada sa medijima kao da smo svi na nekom “psihoterapijskom ozempiku” i mislim da počinju da se osećaju nuspojave dugoročnog korišćenja kod zdravijih funkcionalnijih ljudi.
Postavi granice”, “Narcistična osoba” “granična osoba” “ADHD”, vreme za sebe” itd....
Postaju standard za sve umesto da ova konstrukcijska odeđenja pomažu onima kojima pomoć zaista treba.
A ko su to oni, kako da znamo kad se svi obraćaju svima?
E pa pitanje na koje se lekari, psiholozi i psihoterapeuti edukuju godinama da bi dali odgovor i prepoznavali ovo na pojedinačnom primeru.
Drugo, lekari i psihoterapeuti leče, ne vrše nužno i fokusirano prevenciju svega što leče...
Na primer, hirurg zna da operiše tumor i može na pojedinačnom slučaju da se zaključi koji li su to faktori rizika zašto je ta osoba dobila taj tumor, i to ide teško...
Ali ne može da vam kaže kako da ne dobije tumor zagarantovano.
Tako psihoterapeuti leče posledice psiholoških trauma, obrazaca u detinjstvu, načina vaspitanja koje je u kombinaciji sa temperamentnom osobe, njenom ličnom životnom istorijom itd...
Ali ne možemo da pišemo i kažemo kako neko dete da nema sto posto neki od problema u mentalnom zdravlju kada odraste, jer ne utiču svi na primer načini vaspitanja isto na sve ljude....
Mislim da jeste krajnje vreme da se lekari uključe malo na društvene mreže, psihijatri, ginekolozi, onkolozi, zatim psiholozi, sociolozi, filozofi, andragozi, pedagozi, svi sa svojim osnovnim strukama koje su sa razlogom vrlo samokritične, vrlo imaju široke suprostavljene poglede u svojim redovima, i svako je za svoju osnovnu struku vrlo oprezan, nije isključiv, jasan i direktan zato šro zna kraj svakoj svojoj rečenici i gde ona nije tačna i ne može da se prenese jednostavmo u jedan post ili objavu i da se manipuliše strahom onih koji čitaju - za zdravlje sebe i svojih najbližih.
