20/07/2026
Prošle nedelje mama jednog dečaka došla je na čas ponosna i dirnuta.
Dečak ima 4 godine, autizam i geštalt način procesiranja jezika. Posle meseci redovnog rada, igre, praćenja njegovog interesovanja i edukacije roditelja, u igraonici se dogodilo nešto novo.
Dotrčao je do roditelja.
Pogledao mamu i rekao: „Mama”
Zatim je pogledao tatu i rekao: „Tata”
Onda je rekao: „Mene seka boli.” ili možda: „Mene seka voli.”
Nismo sigurni, jer ga je seka u igri zagrlila i jako stegla.
Ali ovde nije najvažnije da li je svaka reč bila potpuno jasna.
Najvažnije je šta se zapravo dogodilo.
Dečak je došao do roditelja da im prenese svoj doživljaj.
Ne da nešto traži.
Ne da odgovori na pitanje.
Ne da ponovi rečenicu koju je neko od njega tražio.
Ne da pokaže šta je naučio napamet.
Došao je da kaže: nešto mi se dogodilo, želim da to podelim sa vama.
To je komunikacija.
Zato je play-based terapija koja pored detetovih interesovanja, prati i prirodan razvoj jezika (GLP) za autističnu decu toliko važna. Zato je podjednako važno da i roditelj nauči kako njegovo dete usvaja jezik i podržava ga van tretmana.
Kroz igru stvaramo situacije u kojima dete ima razlog da komunicira, da se obrati, da podeli, da protestuje, da komentariše, da traži pomoć, da ispriča nešto svoje.
Kontakt očima nije bio cilj koji smo vežbali. Rečenica nije bila naučena napamet, to je bila njegova originalna rečenica.
Cilj svakog govorno-jezičkog (i logopedskog i surdološkog) tretmana mora biti fleksibilna, funkcionalna i smislena komunikacija.
Tek kada dete oseti da njegova poruka ima smisla, tada dobijamo nešto mnogo važnije od naučene rečenice. Dobijamo dete koje ima razlog da nam se obrati.
