Kontakt sa psihoterapeutom - Božica Vuksanović Đuričić

27/08/2026

Radoznalost i ljubopitljivost nisu isto.

Radoznalost želi da razume.

Ljubopitljivost želi da zna — čak i ono što joj ne pripada!

Radoznalost može da prihvati granicu:
„Ne bih o tome.“

Ljubopitljivost je teže podnosi. Nastavlja da pita, traži objašnjenja, nagađa ili informacije pokušava da dobije preko drugih.

Psihološki gledano, iza toga ne mora da stoji samo interesovanje. Ponekad su u pozadini potreba za kontrolom, nesigurnost, poređenje sa drugima, a nekad i zavist.

Zato je korisno zastati i pitati se:

„Da li želim da razumem — ili samo teško podnosim da nešto ne znam?“

Radoznalost poštuje prostor drugog čoveka.

Ljubopitljivost pokušava da ga zauzme.

A sposobnost da prihvatimo tuđe „ne želim
da pričam o tome“ nije nezainteresovanost.

To je poštovanje granice.

Nije svaka potreba da znamo ujedno i potreba za kontaktom.

26/08/2026

Postoje periodi u životu kada osećamo da smo negde zapeli, a ne znamo još kuda dalje.
Često se to događa u životnim krizama — nakon raskida, promene posla, odlaska dece, gubitka nekoga ili nečega važnog, velike odluke ili jednostavno u trenutku kada shvatimo da više nismo zadovoljni životom koji smo do tada živeli.
Nije svaka kriza samo problem koji treba rešiti.
Ponekad je kriza mesto između dva perioda života.
Nismo više tamo gde smo bili, ali još ne znamo gde idemo.
I zanimljivo je da takva mesta spolja često mogu da izgledaju kao mirovanje.
Kao da se ništa ne događa.
A iznutra se možda događa mnogo toga.
Preispitujemo.
Osluškujemo.
Vraćamo se na stara pitanja.
Pokušavamo da razumemo šta nam je važno.
Ali nije svako stajanje mirovanje.
Ponekad se upravo dok spolja stojimo, iznutra nešto polako pomera.
Možda je zato neke životne krize važno ne požurivati.
Jer ponekad nisu samo kraj nečega.
One su i početak sledećeg što još ne umemo da zamislimo. 🌱

19/08/2026

Kada dete postane „problem“!
Ponekad u porodici naizgled sve funkcioniše.
Roditelji rade, brinu o deci, organizuju svakodnevicu, razgovaraju, dogovaraju se. Spolja, sve izgleda sasvim u redu.
A onda dete počne da „iskače“.
Nemirno je.
Povlači se.
Ima ispade.
Ne sluša.
Ima teškoće u školi.
Ili razvije neki simptom.
I vrlo brzo ono postaje problem porodice.
„Sa njim nešto nije u redu.“
„Sve smo mu pružili, a on je takav.“
„Ne znamo šta ćemo s njom/njim.“

Ali šta ako dete nije problem?

Šta ako dete svojim ponašanjem pokazuje nešto što odrasli još ne uspevaju da vide kod sebe?

Ne nužno nešto što se događa između roditelja, već nešto što svaki roditelj nosi sa sobom.

Svoje neproživljene emocije.
Stare povrede.
Neizgovorenu ljutnju.
Strahove.
Krivicu.
Neostvarene potrebe.

Nedovršene odnose i iskustva koja nikada nisu dobila svoj završetak.
Kada se odrasli ne bave svojim unutrašnjim svetom, dete ponekad postane mesto na kojem se ono neobrađeno pokaže.
I tada je vrlo lako usmeriti pogled na dete.
Jer je mnogo jednostavnije reći „dete ima problem“ nego zastati i pitati:
„Šta ovo dete u meni pokreće?“
„Zašto baš ovo njegovo ponašanje toliko teško podnosim?“
„Šta se u meni događa kada ono uradi ovo?“
Dete ne mora biti krivac da bi bilo nosilac simptoma.
Ponekad ono samo najglasnije pokazuje ono što je u porodici već dugo prisutno, ali nije bilo viđeno.
I zato rad sa detetom ponekad počinje tek kada odrasli pristanu da pogledaju — svako u sebe.

13/08/2026

U toku je formiranje iskustvene grupe za lični rast i razvoj, na temu životne "zaglavljenost".

„Počni od početka“, reče Kralj.

Ali šta ako ne znamo gde je početak?

Alisa je krenula za Belim Zecom 🐇 i završila u svetu u kojem ništa nije sasvim onako kako je očekivala.

🚪 Vrata su zatvorena.
🔑 Ključ je tu, ali ne odgovara.
🍄 Jedan napitak je smanji, drugi je uveća.
☕ Vreme je stalo na čajanci.
🐱 A onda dolazi pitanje koje izgleda jednostavno, a nije:

„Ko si ti?“

Šta se događa kada više ne možemo po starom?
Ponekad dođemo do mesta na kojem staro više nema smisla, ali se novo još nije pojavilo.
Način na koji smo do tada živeli više nam ne odgovara. Odnosi, posao, uloge, odluke ili obrasci koji su nekada imali svoju funkciju više ne daju isti odgovor.

Ali šta sada?

Novo još nema oblik. Ne znamo šta želimo umesto toga, ne znamo kako da krenemo ili se plašimo onoga što bi promena mogla da donese.
I tako ostajemo.
Između onoga što više nema smisla za nas i onoga što još ne poznajemo.

Pokušavamo da se vratimo starom, iako znamo da tamo više ne možemo. Istovremeno čekamo da se novo nekako pojavi — jasnije, sigurnije, bez rizika.
I upravo u tom „između“ možemo ostati veoma dugo.

Možda zaglavljenost zato nije samo prepreka koju treba ukloniti. Možda je to transformativno mesto — prostor u kojem se stari način postojanja polako završava, dok novi još traži svoj oblik.

🌱 Upravo iz tog prostora nastaje ova grupa.

Kako ćemo raditi?

Kroz iskustveni rad, razgovor, eksperimente i grupnu interakciju istraživaćemo kako se naša zaglavljenost pojavljuje, šta je održava, čemu služi i šta se događa kada joj priđemo sa više radoznalosti.
Posebnu pažnju posvetićemo onome što se događa ovde i sada, u kontaktu sa drugim članovima grupe. Jer se upravo u odnosu često ponavljaju naši poznati načini funkcionisanja — ali odnos istovremeno može postati prostor za novo iskustvo.
Grupa će biti prostor za istraživanje, eksperimentisanje i transformaciju.
Nećemo unapred znati gde ćemo stići.
Ali možemo pažljivo gledati šta nam se putem događa.

Informacije o grupi:

👥 8 učesnika
📅 Svake druge nedelje
⏳ 3 sata po susretu
🔒 8 susreta u kontinuitetu, u zatvorenoj grupi

🌱 Početak: kraj septembra 2026.

Nije potrebno prethodno iskustvo u grupnom radu.

Ako se trenutno nalaziš na nekom svom „između“ — između onoga što je bilo i onoga što tek treba da nastane — možda je upravo to mesto sa kojeg vredi početi.

Grupu vodi:

Božica Vuksanović Đuričić
psiholog, MA Geštalt psihoterapeut i supervizor

📩 Ukoliko želite detaljnije informacije o grupi ili želite da se prijavite za učešće u procesu formiranja grupe, pišite na:
[email protected]

🐇 Možda je vreme da pogledamo šta nas drži unutra.

05/08/2026

Postavljanje granica nije lako. Još je teže kada jedan roditelj smatra da su neophodne, a drugi ih izbegava.
Kada jedan roditelj postavlja granice, a drugi ih izbegava, problem nije samo u različitim vaspitnim stilovima. Često se iza toga kriju neprorađene teme odraslih.
Roditelj koji pokušava da bude dosledan često ostaje usamljen u postavljanju granica. Drugi roditelj popušta – ne zato što više voli dete, već zato što teško podnosi detetovu ljutnju, razočaranje ili odbacivanje. U tom trenutku granica prestaje da bude odgovor na potrebe deteta i postaje način da roditelj reguliše sopstvenu nelagodu.
Ta nelagoda često nema mnogo veze sa detetom. Ona pripada roditeljevoj ličnoj istoriji – iskustvima u kojima granice nisu postojale, bile su previše stroge ili su bile povezane sa osećajem krivice, odbacivanja ili gubitka ljubavi. Ako te teme nisu proradjene, roditelj će nesvesno reagovati iz sopstvenih rana, a ne iz onoga što je detetu zaista potrebno.
Dete tada ne dobija jasnu strukturu, već poruku da su granice promenljive i da zavise od toga ko ih postavlja. To stvara nesigurnost, podstiče testiranje granica i često dovodi do sukoba između roditelja.
Iz geštalt perspektive, granice nisu samo pitanje discipline. One pokazuju koliko je roditelj u kontaktu sa sobom. Kada odrasli nisu proradili sopstveni strah od odbacivanja, krivice ili konflikta, granice postaju nedosledne. Tada roditelj ne odgovara iz onoga što je detetu potrebno, već iz svojih nerazrešenih iskustava.
Detetu nisu potrebni savršeni roditelji. Potrebni su mu roditelji koji su spremni da prepoznaju kada njihova prošlost počinje da upravlja njihovim roditeljstvom. Granice nisu suprotnost ljubavi – one su jedan od njenih najvažnijih izraza.

01/08/2026

“Nemoj toliko da se primaš.”
“Opusti se.”
“Što si tako emotivan?”
“Too much si.”
Sve češće živimo u kulturi u kojoj je pokazati da ti je stalo gotovo postalo nepristojno. Kao da je poželjnije biti hladan, ironičan i nedodirljiv nego iskreno pokazati šta osećaš.
Nekima je neprijatno kada neko otvoreno voli. Kada ga nešto zaboli. Kada se iskreno obraduje ili kaže: „Ovo mi je važno.“
Ne zato što su emocije previše.
Već zato što ih tuđa autentičnost dovodi u kontakt sa onim što su kod sebe naučili da potisnu.
Ali biti u kontaktu sa svojim osećanjima ne znači biti bez granica.
Naprotiv.
Emocionalna zrelost podrazumeva da mogu da osetim, da izrazim ono što se u meni događa, ali i da prepoznam gde završavam ja, a gde počinje drugi. Granice nisu suprotnost emocijama – one omogućavaju da emocije budu izražene bez preplavljivanja, manipulacije ili gubitka sebe.
U gestalt terapiji često kažemo da se kvalitet kontakta ne meri time koliko osećamo, već koliko možemo da ostanemo prisutni sa sobom i sa drugim, bez odricanja od sebe.
Možda problem nisu ljudi koji pokazuju emocije.
Možda je problem što smo počeli da verujemo da je neosećajnost isto što i snaga, a da je ranjivost znak slabosti.
A upravo sposobnost da osećamo, uz jasne granice, jedan je od najzrelijih oblika ljudskog postojanja.

25/07/2026

Koliko p**a ste prećutali ono što mislite samo da ne biste nekoga razočarali?
Koliko p**a ste rekli "nije važno", iako jeste bilo važno?
Koliko p**a ste pristali na nešto što niste želeli, samo da biste sačuvali mir?
Mnogi od nas su naučili da je lakše da se odreknemo sebe nego da rizikujemo da budemo odbijeni.
Ali svaka takva odluka ima cenu.
Polako počinjemo da gubimo glas, granice i osećaj ko smo.
Biti svoj ne znači biti grub. Ne znači terati po svome.
To znači imati hrabrosti da kažeš ono što misliš, da poštuješ sebe i da ostaneš veran svojim vrednostima – čak i kada znaš da se to neće svima dopasti.
Jer odnos koji može da opstane samo ako se odrekneš sebe, nije odnos u kojem možeš istinski da živiš.

25/06/2026

17/06/2026

Nije svaka dubina lekovita.
Možemo dotaći najskrivenije delove sebe, otvoriti stare rane i razumeti odakle bol dolazi, a da se pritom ne pomerimo ni korak bliže isceljenju.
Jer nije pitanje samo šta je otvoreno, već kako se sa tim ostaje.
Zato psihoterapija nije potraga za što dubljim uvidom po svaku cenu. Ona je potraga za merom — između onoga što želi da bude viđeno i onoga što osoba u tom trenutku može da podnese.
Tamo gde počinje ranjivost, počinje i odgovornost.

25/05/2026

U odnosima se retko problem pojavi kao jedna jasna, velika situacija.
Mnogo češće se poverenje pomera kroz ponavljane momente u kojima odgovornost nije do kraja preuzeta — ne kroz direktno odbijanje, već kroz izbegavanje, umanjivanje ili naknadna objašnjenja.
Vremenom, ono što se narušava nije samo dogovor, već unutrašnji osećaj predvidivosti: da ono što je rečeno ima težinu, i da će odnos ostati stabilan čak i kada dođe do greške.
Jedna od najtežih psiholoških pozicija u relacijama je ostati u odgovornosti bez odbrane.
To znači izdržati nelagodu priznanja, bez prelaska u opravdanje, bez relativizacije i bez pomeranja fokusa na emocije druge osobe.
Zato se odgovornost često izbegava ne zbog nedostatka namere da se odnos sačuva, već zbog teškoće da se ostane u toj vrsti unutrašnje napetosti.
Međutim, upravo ta sposobnost — da se ostane u jasnoći, bez bežanja iz nje — jeste ono što omogućava reparaciju odnosa.
Bez odgovornosti nema jasnoće.
Bez jasnoće nema stabilnog poverenja.
A granice u relacijama nisu sredstvo udaljavanja.
One su način da odnos ostane jasan, dovoljno bezbedan da u njemu može da postoji stvarna povezanost, bez nakupljanja neizrečenog.
Iza prebacivanja odgovornosti često ne stoji drugi, već težina sopstvene krivice.
Tamo gde je važno da se pobedi, prestaje mogućnost da se zaista sretnemo.