Psiholosko Savetovaliste "Libido"

13/06/2026

11/06/2026

Treba da budeš dobra, moraš da budeš poštena, moraš da poštuješ starije, ne smeš da ne daš prosjaku, nikako ne smeš da budeš sa nekim bliska, ne veruj nikome, moraš da poštuješ norme, ne smeš da plačeš, ne smeš da budeš tužna, ne smeš da se smeješ, posle ćeš plakati, nemoj da se sekiraš...
Umorila sam se i od sećanja na sva moranja.
Ne moram više ništa.
Život je kratak za moranja i trebanja.
I živim bez moranja, konačno. Emocije su u nama da ih živimo, ne da ih krijemo od sebe i drugih. Izabrala sam istinu, izabrala sam svetlost. Istina ne žuri, istina ne mora, istina obično čeka da se probudi i rascveta u lepoti bića.
Ako vas ne mrzi, dodajte u komentarima vaše moranje.
Možda je to način da se upoznate, možda i da ona moranja koja guše, konačno penzionišete.



Psih. Savetovalište Libido

04/06/2026

Podsećanje 🩵
Izranjavana duša dolazi na psihoterapiju. Prvi put se susreće sa drugom dušom od koje želi pomoć. Niti ja znam nešto o njoj, niti ona o meni, mada mi kažu da su me upoznali kroz tekstove koje pišem. I zamislite dva sveta koji sada počinju putovanje kroz bolna sećanja, kroz preživljene traume, kroz nesvesne obrasce po kojima i sada živi, a ne zna da su nesvesni, iako jako bole i sabotiraju svaki korak koji bi vodio ka radosti i uspehu, ka ispunjenju duše i zaceljenju mnogih rana. I to nije jednostavno i svaka pogrešna reč psihoterapeuta može da produbi ranu, svako požurivanje može izazvati otpor, preuranjena interpretacija može doneti štetu, jer treba mnogo vremena i mnogo priče da bi se došlo do uzroka i onda tek pitanja kako ću dalje.
Zato je važno slušati pažljivo šta klijent priča, pratiti pokrete tela, pitati nežno kad završi, pitati tako da se ne povredi, pitati na način da sam shvati gde je ključ problema sa kojim je došao.
I pružiti sigurnost i opravdati poverenje, i pitati opet nežno za trenutna osećanja, a i sa kakvim osećanjima se druži posle svake seanse.
Isceljenje ranjene duše je proces, a u tom procesu poželjno je da dolazi s radošću, da se oseća bezbedno u toku seanse i da sa seanse odlazi koliko toliko rasterećen. I nije psihoterapeut neko ko samo klima glavom, već duboko proživljava svaku reč i bol klijenta i vrati mu prerađena osećanja, da bi mogao da ih razume i nastavi da bude u kontaktu sa njima, sa sobom.
Kada sam nedavno pitala jednu klijentkinju koja je dug put prešla da dođe kod mene, kako se osećala posle prve seanse, rekla mi je da je letela od sreće. Znam da neće uvek tako da bude, ali takođe znam da ću uvek da budem uz nju i kada joj je teško i kada leti od sreće. Do konstantnosti, do umiritelja koji će kad završi terapiju, biti uvek uz nju.
Ništa na silu, posebno sa osećanjima. Budite nežni i duša će se otvoriti. To je jedini put ka isceljenju i životnoj radosti.

Željka Radulović, psihoterapeut

03/06/2026

Mnogi otrovni roditelji kontrolišu svoju odraslu decu tretirajući ih kao da su bespomoćna i nesposobna, čak i kad je to u velikom neskladu sa stvarnošću.
Martin, mršav, proćelav 40- godišnji predsednik male građevinarske firme, došao mi je u istinskoj panici. Rekao je:Zaista se bojim. Nešto mi se dogodilo. Imam napade besa. Samo izgubim kontrolu. Uvek sam bio potpuno nenasilna osoba, ali nekoliko meseci vrištim na ženu I decu, lupam vratima, a pre tri nedelje toliko sam popizdio da sam šakom napravio rupu u zidu. Bojim se da ću nekoga povrediti.
Pohvalila sam ga za njegovu hrabrost i želju da se uključi u terapiju pre nego što problem izbegne kontroli. Pitala sam ga koga je želio udariti kada je napravio rupu u zidu. Gorko se nasmejao:
To je lako - mog starog. Bez obzira koliko se trudio, on me uvek natera da se osećam kao da je sve što radim pogrešno.
Objasnio je da je otac posle penzionisanja njemu pre 15 godina prepustio firmu. Ali svake proklete nedelje dođe I prigovara kako vodi knjige i viče kako uništava njegovu firmu. I to pred zaposlenima. Ironija je da je sin preokrenuo posao, udvostručio profit ali otac neće neće da ga ostavi na miru. Hoće li, zavapio je, taj čovek ikada biti zadovoljan?
Martin je stalno trebao skakati kroz obruče kako bi se dokazao.
Sugerisala sam Martinu da je moguće da se njegov otac oseća ugroženo zbog njegovog uspjeha. Činilo se da je ego njegovog oca vezan uz pokretanje tog posla, no sada je očev uspeh zasenjen sinovljevim.
Upitala sam Martina je li osećao nešto osim ljutnje, koju je moguće razumeti?
Naravno da jesam. Sramim se reći, ali svaki put kad on ušeta u kancelariju, osećam se kao da imam dve godine. Počnem zamuckivati, izvinjavati se i osećam se prestrašeno. On izgleda tako moćno da se, iako smo jednake fizičke veličine, osećam upola manjim. Ima taj hladan pogled i prigovaračku notu u glasu. Zašto se ne može ponašati prema meni kao prema odrasloj osobi?
Trebalo je vremena da Martin ipak shvati da treba odustati od nadanja da će se njegov otac promeniti. Sada se trudi da promeni način svog ophođenja s ocem.

Dr Suzan Forward

02/06/2026

Naravno da takva žrtva ne vredi, a bude teško da se shvati da tako ne mora da bude. Nije sramota pokazati slabost, nije sramota plakati i osećati se nemoćno, biti tužan kad ima razloga...
Sramota je trpeti i ćutati, gurati emocije u sebe da se ne vide, sramota je lagati sebe i druge, jer smo tako naučeni.
Održavanje lažne slike o sebi i svetu boli unutra. Boli do pucanja.
Iracionalna uverenja, koja nosimo u sebi, moranja po cenu života, da ispoštujemo druge dok gazimo svoje autentično biće uglavnom vode u bolest, prvo duše, manjak samopoštovanja, višak straha i drugih emotivnih problema i gubitaka, a onda se i telo razboljeva.
Uverenja obično nastaju u sredini u kojoj smo odrastali i za taj deo njihovog usvajanja ne nosimo odgovornost, ali sada postajući svesni, odgovorni smo za njihov dalji opstanak.
Razbijanjem iuzija o sebi i svetu stvarate šansu da živite u realnosti, time i da gradite sreću na istini.
Temelji istine su čvrsti i trajni.

~ Željka Radulović, psihoterapeut

31/05/2026

Podsećanje 💛
Ova slika može da deluje uznemirujuće, pa ko ima slabo srce molim da ne gleda, a želim i da kažem da nežno srce može da preživi mnogo bola, poput ovih noževa što ostavljaju krvave tragove. Ovi su vidljivi, a često, veoma često su nevidljivi i bole mnogo jače i duže.
Spoljnje rane se previju i brzo zacele, mada mi nije cilj o njima sada da pišem.
Vuče me da razmislim o tome ko sve u toku života napravi ranu u duši i koliko p**a, a da ona glas ne pusti i da često podnosi do granice izdržljivosti.
A kad više ne može, neko ko je toliko izranjavan, obično i ne ume da se brani već se povlači u dubinu svoje patnje, a iza vreba depresija. I na sve to ona će kad je pitaju "Kako si", reći "Dobro sam". I neće se ni osvrnuti da čuje nastavak priče jer oseća da niko ne može da je razume i u većini neće ni da sasluša.
Usamljena do srži bića, sa potrebom da podeli što je u njoj, pokušava opet nekom da priča i nanovo nailazi na ćutanje ili kažu "Ne sekiraj se".
A njoj šta znače te reči? Njoj ili bilo kome drugom, osim što će da pojačaju patnju.
Al jednom kad shvati da tako ne ide u životu, i poželi da nešto menja ustaće kao da nikada nije padala i vinuće se put slobode. I neće daleko da ide, tek da zaviri u svoju dušu i da kaže:"Ti to možeš bolje i u tebi je sloboda."
I može, potvrdila je u životu.
I ne kaže više tužno da za novu ranu nema mesta, već kaže da je svoje rane iscelila.
Ovo je samo podsetnik na neko davno vreme.
Iz svake greške izvučemo pouku. Ona koja vredi ukazuje da se više neće slično ponoviti. Ali ne tako da zavisimo od drugog mišljenja, želje, uticaja već tako da preuzmemo odgovornost za svoj život. U potpunosti.
Duša se raduje kad si dobar prema sebi.

Željka

Fotografija je preuzeta sa interneta

25/05/2026

Najbolnije priče koje svakodnevno slušam potkrepljuju ovu rečenicu, jer nemati samopouzdanje, nemati veru u sebe, ne osećati se dovoljno vrednim, verovati da su svi drugi bolji, tražiti sebi stalno mane, osuđivati i kritikovati svaki svoj postupak...samo je nastavak agonije koji se nesvesno preuzima od onih koji su nas odgajali.
Srećom da se kroz psihoterapiju može doživeti korektivno emocionalno iskustvo u kojem smo prihvaćeni i voljeni baš takvi kakvi jesmo s tim što istovremeno razvijamo nove veštine i emotivne kompetencije koje su nam potrebne za ispunjenje, radost i svesno življenje.
Želim da kažem da većina roditelja jesu dobri roditelji koji zaista žele svojoj deci da omoguće sve što im je potrebno, ali mnogi zanemaruju da je deci važnije i potrebnije njihovo nežno i razumevajuće prisustvo, podrška i promišljanje pre nego se izgovore reči, koje kasnije u odraslom dobu mogu da postanu obrazac življenja.

24/05/2026

Pišem, dakle postojim 💙
U redu je i ako nije stilizovano ili književnim rečnikom napisano, pišite kako se sada osećate, koja je emocija dominantna, u kom delu tela se pokazuje, na koji način reagujete...Pišite I kako bi voleli da se osećate, čemu težite, kako bi izgledao vaš idealni život, koje prepreke vam stoje do ostvarenja, koje resurse bi mogli da koristite, koliko vremena ste sebi dali da ostvarite cilj...
Korak po korak, ne može odmah, ne može preko noći.
I osvrnite se posle nekog vremena na to što ste napisali, primetite ima li promena u osećanjima, ima li napretka u onome što želite...
Živela sam od pisane reči i za pisanu reč, ali pisanje za sebe me je spaslo kada sam doživela traume, kada sam se osećala usamljeno i odbačeno, kada nije bilo nikoga da me razume i saoseca. Otvoren beli papir bio je ispred mene svaki dan. I napisala sam mnogo stranica koje niko osim mene nije pročitao. Sada mogu da čekaju i da budu objavljene, ali ne žurim. Ponekad pogledam šta sam pisala i pomalo mi bude žao koliko sam bola nosila u sebi, a sa druge strane setim se ko sam sada i kakav me je put vodio do sebe i seta nestaje. Samo je na trenutak bila tu da podseti.
Iz iskustva koje nije malo, a i godine su se nanizale, kažem vam da je pisanje lekovito. Takođe može mnogo da pomogne u procesu psihoterapije, jer neki ljudi se teže otvaraju. Zato ponekad zamolim klijenta da zapiše u nekom za njega povoljnom trenutku kako se oseća i šta u sebi preživljava. Posle razgovaramo o tome, lakše je podeliti napisano, a percepcija sebe i stvarnosti može kad se priča i da se menja. Doživljavaju se novi uvidi, nova radost i novi ciljevi...
Dešava se da klijent otkrije dar za pisanje, a nije znao da ga ima. Dešava se velika promena i u nama kad se iskreno poverimo belom papiru ako nekad nemamo kome drugom. Pišite i oslobađajte svoje srce.

Željka Radulović, psihoterapeut

21/05/2026

Sve dok se povučena osoba drži na odstojanju, ona se oseća srazmerno bezbednom, a ako se iz bilo kog razloga prodre u magični krug, njena sigurnost je ugrožena - prenosim reči Karen Hornaj, koja dalje objašnjava da povučenu osobu hvata panika ako više ne može da čuva svoje emocionalno odstojanje od drugih. Razlog njene ogromne panike je u tome što ona ne raspolaže nikakvom tehnikom kojom bi se mogla nositi sa problemima života. Takoreći, ona može samo da se drži na odstojanju i da izbegava život. Ona je bespomoćna kao životinja koja ima samo jedno sredstvo protiv opasnosti - da umakne ili da se sakrije.
Povučenost je unutrašnji deo osnovnog konflikta, ali ona je takođe i zaštita od njega. Na psihoanalizi stalno pribegava svojoj povučenosti, zatvarajući tako sve prilaze, kao što se na brodu zatvaraju za vodu neprihvatljive pregrade.
Ona ne želi da se suoči sa svojim konfiktima.
Karen objašnjava da povučena osoba može da postogne unutrašnji mir ako se odrekne svojih kontradiktornih gledišta: s jedne strane pribegava izbegavanju, a sa druge stoji kompulzivna težnja za intimnosću i agresivnom dominacijom.