17/03/2026
Zamisli da ti ništa tvoje nije dovoljno.
Zamisli da na sve što je tvoje pljuneš i kažeš "ovo ništa ne valja".
"Oni tamo su bolji i vidi šta su postigli. Nisi dovoljno posebna da bi vredela."
"Ništa nisi uradio/uradila sa svojim životom."
"Ti si jedno veliko ništa i sve je uzalud."
"Stidi se sebe. Šta si sve mogla, a ti nisi ništa. Ceo tvoj život je jedno veliko ništa."
"Vidi sve ove ljude, kako su oni uspeli, kako svi mogu, a ti ne možeš..."
"Kako si mogla da _________ (šta god)?"
"Razočarala si me i ne mogu da ti oprostim ovo."
"Ti si bruka."
Da li su vam poznate ovakve ili slične rečenice?
Da li možete da osetite kako se oseća osoba kojoj je ovo upućeno svaki dan na svakom mestu, s povodom i bez povoda?
Da li se telo te osobe grči, širi ili skuplja?
Da li se ta osoba oseća bezbedno ili napadnuto?
Da li ove reči zvuče kao podrška, kao ohrabrenje, kao briga, nega, pažnja, ljubav?
Da li biste ovako govorili svom detetu ili bilo kome koga volite?
Da li čujete sebe?
Da li tiranišete sebe na sličan način?
Da li znate kako da stanete?
Da, potrebno je da OSETIMO tugu nad svojim porazima, nad neuspelim pokušajima, nad neostvarenim snovima, nad neispunjenim željama i očekivanjima, stremljenjima, nad izazovima koji su nas pomalo i slomili, nad životom koji je bio presurov i nad gubicima koje smo doživeli.
Ali je nemoguće, potpuno nemoguće istinski TUGOVATI bez ljubavi. Jer bez ljubavi i sa ovakvim bezobzirnim odnosom prema sebi, NARCISTIČKIM ODNOSOM, koji nas stavlja u poziciju OBJEKTA, u službu nekoj funkciji koju smo sebi dali i stavili bez istinske posvećenosti i ljubavi, nemoguće je TUGOVATI.
Za tugovanje je potrebna ljubav.
Ne kaže se zabadava da je tugovanje jedna od najzrelijih sposobnosti koju možemo da razvijemo.
Ne možemo bez potpunog prepuštanja radu tuge DA OSETIMO SVE GUBITKE I PORAZE i dozvolimo da nam ta tuga daruje i istinske spoznaje šta smo sve kroz samo to iskustvo života dobili, da smo živi i samim tim još šansi imamo, koliko toga nije izgubljeno, koliko je toga u nama još živo i nije odustalo i koliko sebi još dugujemo ŠANSU DA PROBAMO PONOVO I PONOVO, IZNOVA I IZNOVA, samo zato što postojimo, samo zato što smo svojim postojanjem već dovoljno vredni, dovoljno zaslužili, dovoljno smo sve.
Nemoguće je prevazići svoj nezdravi narcizam bez razvijene sposobnosti tugovanja.
A tugovanje - bez ljubavi ne biva.
Grlim vas i želim nam svima da damo sebi ovakvu ljubav, negujuću, strpljivu, nežnu, saosećajnu, podržavajuću i milosti punu.
Želim nam da damo sebi vremena da odtugujemo sve što je prošlo, a zatim obrišemo suze, potapšemo se po ramenu i krenemo dalje, u život, koji je sada.
S ljubavlju i poštovanjem,
Olivera Milutinović
