Nedeljko Rvovic - Psihoterapija i savetovanje

Directions Contact the practice

Nedeljko Rvovic - Psihoterapija i savetovanje - Psihoterapeut pod supervizijom
- Specijalni pedagog
- Master Medicinskih nauka
- Karate - 5th Dan
https://nedeljkorvovic.com/

24/09/2026

Ako dete briljira u matematici, govori tri jezika i redja petica, ali ne ume da kontroliše emocije, da se suoči sa stresom ili da izadje iz konflikta, ništa od ovog gore u čemu je dobar, neće biti važno.

" DOLCE FAR NIENTE " — uživati dok ništa ne raditeŽivimo u vremenu u kojem gotovo sve mora da ima neku svrhu. Treniramo ...
22/09/2026

" DOLCE FAR NIENTE " — uživati dok ništa ne radite

Živimo u vremenu u kojem gotovo sve mora da ima neku svrhu. Treniramo da bismo bili zdraviji, čitamo da bismo nešto naučili, odmaramo da bismo sutra bili produktivniji, a čak i slobodno vreme često pokušavamo da „iskoristimo“. Kao da nam je postalo teško da radimo nešto što nema cilj i da jednostavno budemo.
Italijani imaju lep izraz — dolce far niente, slatkoća nečinjenja. Ne govori o lenjosti niti o odustajanju od života, već o sposobnosti da ponekad ne moramo ništa da postižemo. Da sedimo uz kafu, gledamo kroz prozor, prošetamo bez posebnog cilja ili provedemo neko vreme u tišini, bez razmišljanja o tome koliko smo tog dana bili korisni.
Nekim ljudima je upravo to veoma teško. Kada smo navikli da sopstvenu vrednost vezujemo za rad, rezultate, odgovornost i postignuća, mirovanje može da izazove nelagodu, pa čak i osećaj krivice. Kao da vredimo samo onda kada nešto radimo.

Jedan deo psihološke zrelosti leži upravo u tome da naučimo da budemo dobro sa sobom i onda kada ništa ne proizvodimo, ne popravljamo i ne dokazujemo. Ponekad nam nije potreban još jedan zadatak, još jedan cilj ili još jedan „rad na sebi“, a ponekad je sasvim dovoljno da sebi dozvolimo da jednostavno budemo.

22/09/2026

ŠTA DECA ZAISTA PAMTE IZ DETINJSTVA?

Deca će zaboraviti mnogo toga iz svog detinjstva. Neće pamtiti svaki rođendan, poklon, putovanje, razgovor, niti sve ono što smo za njih uradili.
Psihologija razvoja pokazuje da ono što dete ne zapamti kao konkretan događaj može ostati u njemu kao osećaj o sebi, drugim ljudima i svetu.

1. Kako se osećalo pored vas i da li ste ga zaista videli i čuli.

Dete možda neće pamtiti stotine zajedničkih dana, ali će kroz njih graditi osećaj: da li sam siguran, prihvaćen i važan? Da li su moje misli i osećanja nekome bili važni? Upravo iz takvih svakodnevnih iskustava dete postepeno gradi sliku o sebi i sopstvenoj vrednosti.

2. Kako ste reagovali kada je pogrešilo.

Dete će zaboraviti mnoge svoje greške, ali može dugo nositi način na koji smo na njih reagovali. Da li je naučilo: „Mogu da pogrešim, a da i dalje vredim i budem voljen“, ili: „Vredim samo kada sam uspešan, poslušan i ne razočaram druge“?

3. Da li je smelo da bude ono što jeste.

Da li je smelo da bude tužno, ljuto, uplašeno, neuspešno ili drugačije? Dete kroz odnos sa roditeljima uči da li je prihvaćeno kao celovita osoba ili mora da skriva određene delove sebe kako bi sačuvalo ljubav i prihvatanje.

4. Kako ste bili uz njega kada mu je bilo teško.

Dobro detinjstvo ne znači detinjstvo bez tuge, straha, problema i razočaranja. Mnogo je važnije da dete u tim trenucima nije samo. Zagrljaj, razgovor, uteha, zajedničko vreme i osećaj da ima kome da se vrati stvaraju iskustvo bliskosti i sigurnosti koje može ostati mnogo duže od samog događaja.

5. Kako ste se odnosili prema drugima i prema sebi.

Roditelji su prvi i najvažniji modeli ponašanja koje dete posmatra. Ono vidi kako razgovaramo sa partnerom, kako se ponašamo prema slabijima, kako rešavamo sukobe, kako podnosimo neuspeh, da li priznajemo grešku i kako tretiramo sebe. Mnogo toga što će kasnije smatrati normalnim u odnosima prvi put je videlo kod kuće.

Možda zato važnije pitanje nije samo: „Šta će moje dete jednog dana pamtiti?“, već: „Šta će iz života sa mnom poneti u sebi?“

Jer dete možda neće zapamtiti sve što smo mu rekli i uradili, ali može dugo nositi osećaj da je bilo voljeno, viđeno, prihvaćeno i da je, čak i kada pogreši ili mu je teško, imalo nekoga uz sebe.

19/09/2026

Parabola o bludnom sinu – povratak sebi

Jedna od najpoznatijih hrišćanskih parabola govori o ocu i njegova dva sina.
Mlađi sin jednog dana traži svoj deo nasledstva, napušta očev dom i odlazi u svet. Tamo rasipa ono što je dobio, ostaje gotovo bez svega i, ponižen i poražen, odlučuje da se vrati kući. Verovatno očekuje prekore, osudu, možda čak i da ga otac odbaci., medjutim događa se suprotno.
Kada ga ugleda, otac mu trči u susret, grli ga i raduje se njegovom povratku. Čak priređuje gozbu u njegovu čast.
I tada se pojavljuje stariji sin. On se ljuti, ne želi čak ni da uđe na slavlje. Govori ocu, gotovo sa gorčinom: ja sam sve vreme bio ovde, služio ti, nisam te napustio, a zbog mene nikada nisi napravio ovakvo slavlje. A ovaj tvoj sin je otišao, proćerdao ono što si mu dao i sada ga dočekuješ raširenih ruku.
Ljudski gledano, njegov bes je potpuno razumljiv. Očekivali bismo možda i da sam otac kaže mlađem sinu: sam si izabrao, napustio si nas, sada živi sa posledicama, ali otac ne radi to.
Ne poriče ono što je mlađi sin učinio, ali ga ne svodi na njegove greške. Suština njegovog odgovora je: bio je izgubljen, a sada se vratio!
U hrišćanskom smislu, to je parabola o Božjoj milosti, pokajanju i mogućnosti povratka čoveka Bogu. Ali kada je pogledamo iz psihoterapijskog ugla, ona postaje i neverovatno snažna priča o čovekovom odnosu prema samom sebi.

Jer svi mi tokom života na neki način odlazimo od svog „doma“. Tražimo sebe u uspehu, novcu, statusu, partnerima, tuđem odobravanju. Ponekad donosimo pogrešne odluke, gubimo godine, ostajemo tamo gde nam nije dobro, povređujemo sebe i druge. I ponekad moramo da odemo veoma daleko da bismo uopšte shvatili koliko smo se udaljili od sebe.
Možda je zato jedna od najlepših psiholoških poruka ove parabole upravo odnos oca prema sinu.
Možeš da pogrešiš, a da zbog toga ne moraš zauvek da odbaciš sebe.
Preuzeti odgovornost nije isto što i kazniti sebe, sazrevanje nije život provedеn u dokazivanju koliko smo nekada bili pogrešni.
Ponekad moramo da napustimo sebe da bismo shvatili koliko nam nedostajemo.
A putevi povratka mogu biti različiti. Nekome je to vera i povratak Bogu, nekome crkva i duhovni život, nekome ozbiljan rad na sebi, psihoterapija, razgovor sa drugim čovekom, samoća ili životno iskustvo koje ga je nateralo da zastane i pogleda u sebe.
Možda čak nije ni najvažnije kojim putem čovek krene. Važno je da u jednom trenutku prepozna koliko se udaljio od sebe i poželi da se vrati.

18/09/2026

Nedavno mi jedan dečak na seansi priča kako mu je otac obećao najnoviji skuter ako bude odličan u školi. I to me je podsetilo na jednu priču od pre desetak godina.

Jedan moj poznanik je sinu gotovo svake godine obećavao nešto novo. Završiš razred - dobiješ telefon sledeći razred- tablet, posle toga - kompjuter. Kasnije su pokloni postajali sve veći i skuplji, a na kraju srednje škole obećan je i auto.
Otac je ispunjavao svoja obećanja, i sin je ispunjavao svoj deo dogovora.
Naizgled, sistem je savršeno funkcionisao. Problem se pojavio tek kasnije, kada više nije bilo šta da se obeća. Kada bi otac zatražio od već odraslog sina da nešto uradi, pomogne, preuzme obavezu ili odgovornost, dobijao bi pitanje:
„A šta ja dobijam od toga?“
I tu se, zapravo, videlo šta je dečak godinama učio. Nije naučio da uči zato što znanje nešto znači, nije trenirao zato što disciplina, istrajnost i savladavanje sebe od njega prave boljeg sportistu i zrelijeg čoveka. Da pomogne zato što pripada porodici, da završi započeto zato što je odgovornost deo odrastanja. Da neke stvari u životu radimo jednostavno zato što treba da budu urađene.
Naučio je nešto drugo: ako ja nešto dam, treba nešto i da dobijem.

Nagraditi dete ponekad nije problem. Kupiti mu poklon, obradovati ga zbog uspeha, proslaviti peticu, medalju ili završenu školsku godinu može biti lep deo odrastanja. Problem nastaje kada nagrada prestane da bude radost zbog uspeha i postane uslov uspeha. Jer tada polako pomeramo motivaciju deteta sa onoga što gradi u sebi na ono što će dobiti spolja.
Surova realnost odrastanja je što jednog dana više neće biti tableta, telefona, patika, skutera ili automobila koji mogu da pokrenu čoveka. Ostaće pitanje koje smo godinama, možda nesvesno, učili dete da postavlja:

„Šta ja imam od toga?“

Zato često govorim roditeljima: nemojte kupovati motivaciju svoje dece. Pomozite im da razumeju zašto uče, zašto treniraju, zašto pomažu, zašto se trude, zašto ponekad moraju da urade i ono što im se ne radi.
Važno je da dete vremenom shvati da ne uči, ne trenira i ne trudi se zato što će za to nešto dobiti, već zato što sve te stvari imaju smisla za njega i njegov život. Naravno da ga treba nekada nagraditi i obradovati, ali nije dobro da počne da očekuje da iza svakog njegovog truda mora da stoji neka nagrada. Poklon može da bude posledica uspeha, ali ne bi trebalo da bude njegov smisao.

13/09/2026

U radu sa ljudima primetio sam jednu zanimljivu razliku između žena i muškaraca kada prolaze kroz teške životne periode.
Naravno, ovo nije pravilo i ne odnosi se na svakoga, ali iznenađujuće veliki broj žena koje sam upoznao, čak i kada su anksiozne, depresivne, prolaze kroz razvod, gubitak, izdaju ili neku ozbiljnu životnu krizu, uspevaju da sačuvaju makar jedan deo brige o sebi.
Žena će doći slomljena, a ipak će se našminkati, srediti kosu, lepo obući, pričaće sa prijateljicom, podeliti ono što je boli, zaplakati, ali će nekako nastaviti da nosi sebe kroz dan.
Naravno, ponekad je to samo fasada. Iza sređene žene može stajati ogromna tuga koju niko ne vidi. Ali ponekad mislim da u tome postoji još nešto – jedan mali čin nežnosti prema sebi. Kao da sebi govori: teško mi je, ali nisam potpuno odustala od sebe.

Kod muškaraca češće primećujem drugačiju sliku. Kada nas nešto ozbiljno pogodi, umemo jednostavno da padnemo. Povučemo se, zapustimo, ne obrijemo se danima, prestanemo da treniramo, manje izlazimo, manje pričamo. Ponekad nas mrzi čak i da se istuširamo. Kao da zajedno sa problemom polako napuštamo i sebe.
Ne mislim da su žene zbog toga jače, niti da su muškarci slabiji. Ali možda ovde postoji nešto što mi muškarci možemo da naučimo.
Kada ti je teško, nemoj još i ti da napustiš sebe, istuširaj se, obrij se, obuci nešto u čemu se dobro osećaš, ispravi leđa, izađi napolje, prošetaj, idi na trening, idi na trčanje, pozovi prijatelja i reci mu da nisi dobro.
Ništa od toga neće rešiti ozbiljan životni problem, niti izlečiti depresiju, ali možda taj mali pokret prema sebi znači više nego što izgleda. Jer postoje trenuci kada od nas možda odustanu drugi, kada se nešto što smo gradili raspadne ili kada jednostavno više nemamo snage. Baš tada je važno da makar mi ne odustanemo od sebe.

11/09/2026

Pre nekih sedam dana otišao sam da volontiram u jednoj narodnoj kuhinji u Beogradu, koja je pri našoj pravoslavnoj crkvi.
Posle ručka sam seo da popijem kafu i malo odmorim. U jednom trenutku pored mene je seo jedan deka, ima oko 80 godina, uredan, seda brada i neverovatno plave oči. Seo je samo da napuni telefon. Nismo pričali dugo, možda desetak minuta. U jednom trenutku mi je rekao:
„Molim vas, ako čujete da neko izdaje stan do 300 evra, u Beogradu ili okolini, javite mi. Možda bi mi okolina čak i više odgovarala.“
Rekao mi je da živi kao podstanar u Kaluđerici, ali da mu je vlasnik stana rekao da mora da izađe jer planira nešto da renovira. Dok mi je to pričao, gledao sam ga i nešto mi nije bilo jasno, čovek ima 80 godina, mora da napusti stan, ima ograničenu sumu novca, a svi znamo koliko je danas teško pronaći bilo kakav stan u Beogradu, a kamoli za taj novac. A on govori sa potpunim mirom, nema ljutnje, nema straha u glasu, nema „šta ću sada“...
I dok ga slušam, setim se sebe od pre mesec dana. Nešto u vezi sa poslom bilo je praktično dogovoreno, a onda je jedna osoba jednostavno promenila odluku. Ništa dramatično, imao sam gde da spavam, šta da jedem, porodicu, svoj život. Samo mi je propalo par nedelja nerviranja, bio sam van sebe, ljut, razočaran, povređen.
Zato sam ga pitao:
„Kako možete da budete tako mirni? Neko vam kaže da više ne možete da živite tu, morate da tražite novi stan, a imate 80 godina...“
Odgovara:
„Znate, ja sam u veri od malih nogu. Imam 80 godina i duboko verujem da me Bog vodi. Ako sada treba da promenim stan, onda je i to od Boga. On me je vodio do sada, vodiće me i dalje. Naći će se neko drugo mesto.“
Čitao sam tokom života mnogo o veri, prepuštanju, prihvatanju. Čitao sam Bibliju, psihologiju, filozofiju i bezbroj p**a nailazio na ideju da čovek treba da uradi ono što je do njega, a onda da pusti ono nad čim nema kontrolu. Ali mislim da sam tog dana prvi put video kako to stvarno izgleda.
Dalje ga pitam:
„A šta kada vas neko uvredi? Kada je neko loš prema vama?“
Odgovara:
„Ništa. Svako ima pravo da radi šta želi. To je njegovo. Ja samo gledam da ja nikoga ne uvredim, da ja ostanem čist.“
Ubrzo je napunio telefon, pozdravio se i otišao, a njegove reči su ostale sa mnom.
Ne znam da li svi moramo verovati na isti način na koji veruje ovaj čovek. Ali mislim da postoji nešto ogromno u toj sposobnosti da razlikujemo ono što možemo da promenimo od onoga što ne možemo. Da uradimo sve što je do nas, da pokušamo, da se borimo kada možemo nešto da promenimo. Ali da ne udaramo glavom o zid kada više ništa nije u našim rukama i možda je baš tada potrebno ono najteže - malo poverenja.
U Boga, ako verujemo u Boga. U život, u vreme, u nešto veće od naše potrebe da sve držimo pod kontrolom.
Starac od 80 godina tog dana nije imao rešeno pitanje gde će uskoro živeti, ali je imao mir. A ja sam, sedeći pored njega, shvatio koliko je ponekad upravo taj mir ono što nama, koji mislimo da imamo mnogo više, zapravo najviše nedostaje.

10/09/2026

Kada je dete „previše dobro“ vaspitano

Često mi dolaze deca zbog problema u ponašanju - agresije, tuča, bežanja sa časova, krađa, sukoba sa roditeljima, zloupotreba supstanci, nepoštovanja autoriteta... Ali postoji i jedna sasvim druga grupa dece o kojoj se mnogo manje govori.
To su deca koja su, na prvi pogled, vaspitana gotovo savršeno. Kulturna su, učtiva, tiha, ne psuju, poštuju odrasle, ne upadaju u reč. Neka od njih čak i kada mi prepričavaju kako ih je neko vređao ne mogu da izgovore psovku koju su čula, već kažu: „Rekao mi je nešto na p...“ ili „Opsovao mi je sve po spisku.“
Iza takve dece vrlo često zaista stoje divni, požrtvovani i prisutni roditelji koji su uložili ogroman trud da od njih naprave dobre ljude. Ali ponekad se dogodi da dobro vaspitanje ode malo predaleko.
Dete nauči da ne sme da bude bezobrazno, ali usput nauči i da ne sme da bude ljuto. Nauči da ne treba da udari drugoga, ali ne nauči šta da radi kada drugi udari njega. Nauči da poštuje, ali ne nauči da zahteva poštovanje. Nauči da se povuče, prećuti, bude pametnije i ne spušta se na tuđi nivo.... i onda dođe među vršnjake.
Posebno kod dečaka, vršnjački svet ume da bude surov i hijerarhijski. Dečak ne mora da bude nasilan, kabadahija ili neko ko psuje i tuče se, ali mora da razvije kapacitet da zauzme svoje mesto, pokaže zube kada je potrebno, izdrži konflikt i jasno stavi do znanja: „Do ovde možeš, dalje ne.“
Ako to ne ume da uradi, druga deca to vrlo brzo osete(namirišu). Počnu da ga zadirkuju, ispituju granice, provociraju i čekaju reakciju, a on se povlači. U početku zato što je vaspitan da bude dobar, kasnije zato što se plaši.
Agresija tada ne nestaje, ona samo menja pravac. U geštalt terapiji govorimo o retrofleksiji, ono što bi prirodno trebalo da bude usmereno ka spolja, dete okreće prema sebi. Umesto „stani“, dolazi ćutanje, umesto ljutnje prema onome ko ga ponižava, javljaju se stid, strah, osećaj slabosti ili pitanje: „Šta nije u redu sa mnom?“
Zato mislim da zadatak roditelja nije samo da nauči dete da bude dobro, treba ga naučiti i da bude snažno i odgovorno prema sebi i svom telu.
Da bude pristojno, ali ne pokorno, da poštuje druge, ali da očekuje poštovanje za sebe, da ne povređuje, ali i da ne stoji mirno dok neko povređuje njega. Da zna da ljutnja nije isto što i nasilje i da agresija, u svom zdravom obliku, nije nešto čega treba da se stidimo.
Jako je važno da detetu koje smo naučili svim lepim rečima moramo da damo dozvolu da jednom, kada je zaista potrebno, kaže i jedno jasno:
„Ne. Ne možeš tako sa mnom.“

Da bismo rasli, moramo sebi dozvoliti da budemo ranjivi.Kada smo povređeni, izdani, ostavljeni ili poniženi, prirodno je...
04/09/2026

Da bismo rasli, moramo sebi dozvoliti da budemo ranjivi.

Kada smo povređeni, izdani, ostavljeni ili poniženi, prirodno je da se zatvorimo. Napravimo neku vrstu ljuske oko sebe, jer ne želimo ponovo da osetimo isti bol.
I ta ljuska nas neko vreme zaista štiti, ali problem je kada u njoj ostanemo.

Jer ono što nas štiti od bola, vremenom počinje da nas štiti i od ljubavi, bliskosti, prijateljstva, pripadanja… od pravog kontakta sa drugim čovekom.
Ne možemo potpuno zatvoriti vrata boli, a ostaviti ih širom otvorena za ljubav.

Ranjivost ne znači biti slab, naivan ili dozvoliti drugima da nas povređuju. Znači imati granice, ali ne graditi zidove, imati hrabrosti da ponovo osetimo, da verujemo, da pokažemo sebe, da nekoga pustimo dovoljno blizu.

Jer ljuska nas možda može sačuvati od nekih povreda, ali iz ljuske se ne raste!

12 PRAVILA ZA TATE KOJI IMAJU ĆERKE:1. Provodi vreme sa njom.Ne mora svaki zajednički trenutak da bude poseban i isplani...
02/09/2026

12 PRAVILA ZA TATE KOJI IMAJU ĆERKE:
1. Provodi vreme sa njom.
Ne mora svaki zajednički trenutak da bude poseban i isplaniran,jednog dana možda neće pamtiti gde ste bili, ali će pamtiti da je tata voleo da bude sa njom.
2. Uđi u njen svet.
Ne moraš da voliš njene pesme, igrice, priče i interesovanja. Dovoljno je da pokažeš da ti je važno ono što je važno njoj.
3. Igraj se sa njom dok još želi da se igra sa tobom.
Plešite, glupirajte se, smejte se bez razloga. Doći će vreme kada će ti upravo ti sasvim obični trenuci nedostajati.
4. Nauči je onome što znaš.
Ne radi stvari umesto nje samo zato što ti možeš brže, nauči je da ih uradi sama i pokaži joj da veruješ da može.
5. Nemoj je spasavati od svake teškoće.
Pusti je da pokuša, pogreši, naljuti se i ponovo pokuša, ali kada pogleda prema tebi da proveri da li si još tu — budi tu.
6. Slušaj je dok još želi sve da ti ispriča.
Ne moraš svaki njen problem odmah da rešavaš, ponekad joj nije potreban savet, već tata koji je stvarno sluša.
7. Pokaži joj da muškarac sme da bude nežan.
Zagrli je, izvini se kada pogrešiš, reci joj da ti nedostaje i da je voliš. Neka uz tebe nauči da snaga i nežnost nisu suprotnosti.
8. Stvorite nešto samo vaše.
Nadimak, šalu, pesmu, ritual, neku malu tradiciju koju razumete samo vas dvoje. Možda će prerasti ritual, ali neće nužno prerasti ono što joj je značio.
9. Budi na fotografijama sa njom.
Nemoj samo beležiti kako je ona odrastala, ostavi joj uspomene na to kako ste izgledali zajedno i kako si je gledao dok je još bila mala.
10. Govori joj da je lepa, ali još češće govori ko je.
Pohvali njenu dobrotu, hrabrost, upornost, iskrenost i način na koji ustaje posle neuspeha. Neka zna da njena vrednost nikada nije bila samo u ogledalu.
11. Pojavi se kada je njoj važno.
Možda ćeš ti zaboraviti neku priredbu, utakmicu ili malu nagradu, ona možda neće zaboraviti trenutak kada je pogledala među ljude i tamo pronašla tatu.
12. Neka nikada ne mora da zaslužuje tvoju ljubav.
Neka zna da greške ne umanjuju njenu vrednost, da ne mora da bude manja da bi je neko voleo i da, gde god je život odvede, uvek može da ti se vrati.
Zato, dok još imam mesto u prvom redu njenog detinjstva — želim da budem tu.❤️

Address

Beograd

Opening Hours

Monday 09:00 - 21:00
Tuesday 09:00 - 21:00
Wednesday 09:00 - 21:00
Thursday 09:00 - 21:00
Friday 09:00 - 21:00
Saturday 09:00 - 21:00

Website

Alerts

Be the first to know and let us send you an email when Nedeljko Rvovic - Psihoterapija i savetovanje posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.

Contact The Practice

Send a message to Nedeljko Rvovic - Psihoterapija i savetovanje:

Shortcuts

Share

Category