Nedeljko Rvovic - Psihoterapija i savetovanje

07/06/2026

la mia piccola principessa 🌸

07/06/2026

Gledao sam jedan razgovor sa Šeron Stoun, jednom od najvećih svetskih glumica, i moram priznati da me je njen deo priče o majci posebno dodirnuo.
Govorila je o tome kako je kroz život nosila osećaj da je majčina ljubav negde stalno izostajala. Kao da je čitavog života pokušavala da je dostigne, zasluži, osvoji. Možda i kroz uspeh, karijeru, priznanja, lepotu, snagu, dokazivanje.
A onda dolazi ono najteže.
Majka je pred kraj života provela nekoliko dana kod nje. I čovek bi pomislio da će tada doći neka završna rečenica. Neko: „Izvini”, „Ponosna sam na tebe”, „Volim te”
Neko malo, ali ogromno priznanje koje dete u nama čeka godinama.
Ali to se nije dogodilo.
Na pitanje da li joj je majka ikada rekla da je voli, ona odgovara iskreno: ne sećam se.
Ta rečenica je možda bolnija od jasnog „nije”. Jer dete ne pamti samo ono što je rečeno. Dete pamti ono što je osetilo. Pamti da li je bilo viđeno. Da li je bilo primljeno. Da li je nekome bilo dragoceno bez potrebe da se dokazuje.
Posebno je snažan deo kada ona kaže da ima utisak da njena majka nije umela da voli samu sebe. Da u sebi nije imala dovoljno ljubavi, pa samim tim nije imala kapacitet da je pruži ni drugome, pa ni sopstvenom detetu.
To ne opravdava bol koju dete nosi. Ali je objašnjava.
Neka deca odrastu u ljude koji celog života pokušavaju da dobiju ono što im je najviše falilo. Neko kroz uspeh. Neko kroz ugađanje. Neko kroz savršenstvo. Neko kroz odnose u kojima stalno traži potvrdu da vredi.
I možda je jedna od najtežih istina odrastanja upravo ova:
Nekada roditelj ne može da nam da ono što ni sam nikada nije imao u sebi.
Ali to ne znači da dete nije bilo vredno ljubavi.
Znači samo da je tražilo vodu na mestu gde je bunar odavno bio prazan.
I zato je važno da čovek jednog dana prestane da se vraća istom izvoru očekujući da iz njega poteče ono čega tamo nikada nije bilo dovoljno.
Ne zato što prestaje da voli roditelja, već zato što konačno počinje da čuva i neguje dete u sebi.

05/06/2026

Gostovanje u emisiji "Podne" na tv Una 😊

03/06/2026

„Genetika puni pištolj, ali okruženje povlači obarač.“

Genetika može doneti određene predispozicije, temperament i osetljivost, ali okruženje često odlučuje da li će se nešto razviti, smiriti ili pretvoriti u problem.

U radu sa decom i mladima, kako na psihijatriji, tako i u popravnom domu, imao sam priliku da upoznam mnogo dece čije ponašanje na prvi pogled deluje „problematično“, a iza njega se zapravo kriju bol, strah, zanemarenost, nasilje, haos ili duboka potreba da ih neko konačno vidi.
Zato dete ne bi trebalo gledati samo kroz pitanje „kakvo je rođeno“, već i kroz pitanje:
u kakvom odnosu, pritisku, strahu, haosu ili podršci je raslo?

Nekada je najveća pomoć detetu upravo to da prestanemo da ga popravljamo i počnemo da razumemo šta ga je oblikovalo.
Jer dete nije samo skup gena.
Dete je i odgovor na svet u kojem je moralo da preživi, da se prilagodi i da pronađe svoje mesto.

25/05/2026

https://mame.rs/dete/roditelji-nikada-ne-prekidajte-zagrljaj-sa-detetom-prvi-psihoterapeut-rvovic-za-mame-rs-objasnio-zasto-je-to-vazno/?fbclid=PAT01DUASBCQFleHRuA2FlbQIxMABzcnRjBmFwcF9pZA81NjcwNjczNDMzNTI0MjcAAaeOtmkbt8FHXemxHwJrUzh-hHan807SV4Nu_XlKkQdLrJgkYRaGCeXPY_g_xg_aem_FZBG_mfPWuw6WZlNkkI7aA

Psihoterapeut Nedeljko Rvović objasnio je zašto roditelji nikada ne bi trebalo prvi da prekinu zagrljaj sa detetom i koliko osećaj sigurnosti znači za emocionalni razvoj.

23/05/2026

Trenutak u kome osetiš da nekome treba da dokazuješ koliko vrediš, je zapravo trenutak u kome treba da se okreneš i odeš.

14/05/2026

Postoje knjige koje ne čitamo samo očima, već i mestima u sebi koja možda dugo nismo dodirnuli.
Knjiga „Uticaj odsutnog oca na ćerke“ govori o jednoj vrlo važnoj temi — o tome šta se dešava u unutrašnjem svetu devojčice kada otac nije prisutan. Nekada fizički nije tu, a nekada je prisutan telom, ali emocionalno dalek, hladan, nedostupan ili neprepoznatljiv kao oslonac.
Otac nije važan samo kao figura autoriteta. On je za ćerku često prvi doživljaj muškog pogleda, zaštite, potvrde, sigurnosti i vrednosti. Kada tog pogleda nema, ili kada je obojen odbacivanjem, tišinom, kritikom ili odsustvom, devojčica često ne gubi samo oca — ona počinje da gubi i jedan deo slike o sebi.
Kasnije se ta rana može pojaviti kroz odnose, kroz potrebu da se bude izabrana, viđena, potvrđena, kroz strah od napuštanja, kroz pogrešne izbore partnera ili kroz duboku unutrašnju čežnju koju ni odraslo doba ne briše lako.
Ova knjiga nije samo za ćerke koje su odrastale bez oca. Ona je i za roditelje, terapeute, pedagoge, muškarce, žene — za sve one koji žele da razumeju koliko je prisustvo važno. Ne savršeno prisustvo, već ono ljudsko: da dete zna da postoji neko ko ga vidi, čuje i ostaje.
Preporučujem je svima koje zanimaju teme odnosa, porodice, ranog emocionalnog razvoja i onih tihih rana koje često ne vidimo odmah, ali ih ljudi nose kroz život.
Jer ponekad dete ne pati samo za ocem koji je otišao.
Ponekad pati i za ocem koji je bio tu, ali nikada stvarno prisutan.

08/05/2026

Danas mi se desilo nešto što me je duboko dirnulo.
Krenuo sam za Rašku, kod Kopaonika, gde je trebalo da održim predavanje deci u jednoj školi. Predavanje je bilo zakazano u bioskopskoj sali, pred oko 300 dece.
Krenuo sam svojim kolima, sam.
I negde kod Čačka — auto staje. Problem sa strujom. Alternator ne puni. Ko je imao takav kvar, zna šta to znači: auto može još malo, ali vrlo brzo ostaje bez snage.
Nekako sam uspeo da nađem auto-električara.
Zamolio sam čoveka da pogleda auto i pitao ga, skoro molećivo, da li postoji bilo kakva šansa da se to popravi za 45 minuta, jer kasnim na predavanje i moram da budem u Raški za dva sata.
Čovek je izmerio, pogledao, rekao mi iskreno:
„Alternator je. Ne puni. Nema šanse da se ovo završi tako brzo.“
I stvarno nije mogao. Imao je i svoje obaveze. Trebalo je da ide kod zubara. Pokušao je da nađe rešenje, da pozove nekoga, ali bilo je jasno — od popravke za sat vremena nema ništa.
Ja sam već u glavi prihvatio da je jedino što mogu da uradim da ostavim auto i pokušam da nađem nekoga ko bi me odvezao do Raške.
Pozvao sam prijatelja iz Raške i krenuo da objašnjavam situaciju.
Majstor je čuo taj razgovor.
Ništa nije rekao.
Otišao je do svoje kuće, vratio se svojim ličnim automobilom, dao mi ključeve i rekao:
„Evo ti auto. Idi. Ne poznajem te, ali vidim da ti je važno. Vidim da žuriš. Ostavi tvoj auto ovde, ja ću videti da ga sredim. Sutra dođi, pa ćemo završiti.“
Ostao sam bez reči.
Čovek koga sam video prvi put u životu daje mi svoj auto.
Ne samo to.
Napunio je gorivo. Napunio je plin. I na kraju me pita:
„Da li ti treba neki dinar do tamo? Da imaš, ako ti zatreba.“
U tom trenutku sam samo stajao i gledao čoveka.
Ne zato što nisam znao šta da kažem, nego zato što se neke stvari ne mogu odmah obraditi rečima.
U svetu u kom često slušamo koliko su ljudi otuđeni, sebični, grubi, sumnjičavi, desi se jedan ovakav čovek i podseti te da dobrota nije nestala.
Samo je ponekad tiha.
Ne reklamira se.
Ne traži aplauz.
Ne pravi veliku priču od sebe.
Samo se pojavi onda kada je nekome teško.
I pruži ruku.
Danas sam na vreme stigao do dece.
Održao sam predavanje.
Ali mislim da sam danas, pre tog predavanja, i sam dobio jednu važnu lekciju.
Da čoveka ponekad ne spase sistem.
Ne spase plan.
Ne spase organizacija.
Nekad ga spase drugi čovek.
Jedan nepoznat čovek.
Na pravom mestu.
U pravom trenutku.
Sa dovoljno srca da kaže:
„Vidim te. Razumem. I pomoći ću ti.“

06/05/2026

Iz sve češćih razgovora čujem užasne reči koje majke upućuju svojim ćerkama.
Ne govorim o običnoj ljutnji.
Ne govorim o tome kada roditelj izgubi strpljenje pa povisi ton.
Govorim o rečima koje ponižavaju dete u samom njegovom biću.
Kada majka svojoj maloj ćerki kaže da je „debil“, „kreten“, „retard“, „imbecil“, „degenerik“, „kurva“ ili bilo koju drugu reč koja dete sramoti, ponižava i lomi — to nije samo ružna reč izgovorena u besu.
To je rana.
Dete ne ume da kaže:
„Moja mama je sada besna.“
„Moja mama je nemoćna.“
„Ovo je njena bol, a ne istina o meni.“
Dete to ne zna.
Dete veruje.
I zato majčina reč ne ostaje napolju.
Ona ulazi unutra.
Postaje unutrašnji glas.
Postaje stid.
Postaje krivica.
Postaje osećaj:
„Sa mnom nešto nije u redu.“
Kada dete iznova čuje da je glupo, loše, prljavo, bezvredno — ono najčešće ne prestaje da voli majku.
Ono prestaje da voli sebe.
Tu se ne ruši samo jedan razgovor.
Tu se ruši slika deteta o sebi.
Tu se ruši poverenje u majku.
Tu se ruši porodica kao sigurno mesto.
Jer majka je za dete prvo ogledalo.
Prvi svet.
Prvi glas kroz koji dete uči ko je.
I ako to ogledalo govori:
„Ti si loša“,
dete ne pomisli da je ogledalo slomljeno.
Dete pomisli da je ono slomljeno.
Zato reči koje upućujemo deci nisu samo reči.
One postaju unutrašnji zidovi u kojima će dete kasnije živeti.
Ili prozori kroz koje će jednog dana moći da vidi sebe kao vredno, voljeno i dovoljno.
Majčinstvo nije samo nahraniti, obući i odvesti dete u školu.
Majčinstvo je i ton.
Pogled.
Način na koji se obraćaš detetu kada si ljuta, povređena, umorna i nemoćna.
Dete može da podnese granicu.
Može da podnese „ne“.
Može da podnese posledicu.
Ali teško može bez ožiljka da nosi poruku da je ono samo — pogrešno.
Zato, kada govorimo detetu, ne govorimo samo njegovom ponašanju.
Govorimo njegovom budućem unutrašnjem glasu.

04/05/2026

Danas sam, kroz posao, imao jedan kratak, ali veoma zanimljiv razgovor sa jednom mladom ženom.
Ništa posebno planirano.
Nije to bio terapijski razgovor.
Više onako — ljudski, usputni razgovor, dok smo čekali da obavimo ono zbog čega smo se i sreli.
Pričali smo o životu, odrastanju, izborima, porodici.
U jednom trenutku je spomenula svog oca.
Ne na neki veliki, dramatičan način. Više spontano.
Kako je bio tu dok je bila mala.
Kako ju je vodio, pratio, podržavao.
Kako je bio prisutan kada je donosila važne odluke.
Kako je znala da može da ga pita.
Da može da razgovara sa njim.
Da ima nekoga ko je vidi, čuje i stoji iza nje.
I dok je pričala, pitao sam je:
„Čini mi se da imaš baš lep odnos sa ocem?“
Nasmejala se i rekla da ima.
Da joj je otac velika podrška.
Kasnije, kroz razgovor, pomenula je i jedan odnos koji je prekinula. Odnos koji je mogao da ode u pravcu zajedničkog života, možda i braka.
Ali je stala.
Ne zato što je bilo lako.
Ne zato što nije bolelo.
Ne zato što nije bilo pitanja, sumnji i unutrašnje borbe.
Nego zato što je u jednom trenutku prepoznala:
„Ovo nije dobro za mene.“
I tu mi je nešto bilo veoma jasno.
Žena koja je u detinjstvu imala iskustvo da je muškarac može poštovati, čuvati, čuti i biti oslonac — često kasnije lakše prepoznaje kada to u odnosu nedostaje.
Ne pristaje tako lako na manje od kontakta.
Ne meša ljubav sa trpljenjem.
Ne dokazuje svoju vrednost tamo gde je ne vide.
Ne ostaje predugo tamo gde mora da izgubi sebe da bi sačuvala odnos.
Naravno, nije svaki život isti.
Niti jedan odnos sa ocem sve određuje.
Ali odnos otac–ćerka često ostavlja dubok trag.
Otac je za devojčicu često prvi muškarac kroz koga uči:
kako izgleda muška pažnja,
kako izgleda poštovanje,
kako izgleda granica,
kako izgleda sigurnost,
kako izgleda ljubav koja ne ponižava.
I ako je taj odnos bio dovoljno dobar, devojčica kasnije u životu ne mora da prihvata bilo kakav odnos samo da ne bi bila sama.
Ona već u sebi nosi iskustvo:
„Znam kako izgleda kada me neko poštuje.“
„Znam kako izgleda kada sam važna.“
„Znam kako izgleda kada muškarac ume da bude prisutan, a ne samo dominantan.“
„Znam da ljubav ne mora da boli da bi bila prava.“
I možda je baš to jedan od najvećih poklona koji otac može da ostavi ćerki.
Ne savršen život.
Ne život bez grešaka.
Ne kontrolu nad njenim izborima.
Nego unutrašnji osećaj vrednosti.
Da ona jednog dana, kada bude trebalo, ume da kaže:
„Ovo nije za mene.“
I da ne oseti krivicu zato što je izabrala sebe.
Očevi ne oblikuju ćerke samo velikim rečima.
Oblikuju ih načinom na koji ih gledaju.
Načinom na koji ih slušaju.
Načinom na koji poštuju njihove granice.
Načinom na koji ostaju prisutni.
Jer otac koji poštuje svoju ćerku, ne uči je samo kako da voli muškarca.
Uči je i kako da ne pristane na muškarca pored kog mora da prestane da voli sebe.