Psihum: psihoterapija i savetovanje

Psihum: psihoterapija i savetovanje Naša priča je jednostavna! Verujemo da svaka osoba ima potencijal za lični razvoj i promenu.

Pružamo podršku pri postizanju željene promene uz podršku psihoterapeuta, savetnika, psihijatra, psihodijagnostičara...

Moć ima baaaaš lošu reputaciju.Kada kažemo „moć“, često zamišljamo političare, direktore, autoritete, ljude koji odlučuj...
12/08/2026

Moć ima baaaaš lošu reputaciju.
Kada kažemo „moć“, često zamišljamo političare, direktore, autoritete, ljude koji odlučuju o drugima. Kao da je moć nešto što imaju oni tamo, dok mi uglavnom živimo sa posledicama njihovih odluka. Rekao bih da prvi problem počinje upravo tu.
Moć nije osobina nekolicine. Ona postoji u svakom odnosu u kome smo jedni drugima važni. Roditelj je ima u odnosu sa detetom. Terapeut sa klijentom. Profesor sa studentom. Partneri je imaju jedno nad drugim. Ima je onaj čije mišljenje čekamo, čije odobravanje želimo ili čiji odlazak može da nas povredi.
Zato se ovaj tekst neće baviti “njima tamo”, već šta svi mi radimo sa moći koju imamo.
Posebno onda kada se, uprkos njoj, osećamo nemoćno.
Često kažemo da moć kvari čoveka. Ali možda je preciznije reći da najveću štetu pravimo kada postoji raskorak između moći koju objektivno imamo i moći koju subjektivno osećamo.
Čovek koji ima autoritet, a iznutra se oseća ugroženo, počinje da ga koristi da umiri sopstveni nemir. Prekida, dominira, traži grešku kod drugog. Neslaganje čita kao neposlušnost, a tuđu kompetenciju kao pretnju.
Moć mu tada više nije alat za odnos ili posao, već zavoj za skrivenu ranu.
Postoji i suprotna verzija iste priče. Neko objektivno ima poziciju, ali se iznutra i dalje oseća kao onaj manji. Ne donosi odluke, ne postavlja granice, povlači se i izvinjava zbog sopstvenog autoriteta.
U jeziku transakcione analize, u oba slučaja napuštamo poziciju Ja sam OK- Ti si OK. Ili moram da umanjim tebe da bih ja bio dovoljno velik, ili umanjujem sebe i odričem se mesta koje zapravo imam.
A moć je kud i kamo veća od pozicije. Ona je i priča koju o poziciji nosimo.
Neko je odrastao uz poruku da su moćni ljudi opasni. Neko da dobar čovek mora biti tih, skroman i nenametljiv. Neko da će biti bezbedan samo ako sve drži pod kontrolom.
I onda odrasli čovek dobije više odgovornosti, znanja, novca, autoriteta ili tuđeg poverenja, ali u novu ulogu unese staru priču. Zato moć zapravo ne stvara ništa novo u nama, samo pojača ono što je već bilo tu.
Nesigurnost dobije veću pozornicu. Potreba za kontrolom više ljudi kojima može da upravlja. Grandioznost više dokaza kojima može da se hrani.
A okolina dodatno menja igru. Kada dobijemo moć, ljudi počinju drugačije da nas čitaju. Usputna primedba može zazvučati kao naredba. Šala može nekoga da prati danima. Ljudi manje protivreče, više mere reči, a neprijatne informacije sve teže stižu do nas.
I baš kada nam je dobra povratna informacija najpotrebnija, najlakše možemo da ostanemo bez nje. Baš zato najzrelija moć najmanje liči na dominaciju. Ona izgleda kao sposobnost da zauzmemo svoje mesto bez potrebe da drugoga smanjimo, da donesemo odluku bez ideje o svemoći, da priznamo da nešto ne znamo, da podnesemo neprijatnu povratnu informaciju, da nekome vratimo odgovornost umesto da ga spasavamo, da pustimo druge da budu sposobni pored nas….
Pitanje za razmišljanje:
Kako se osećam dok moć koju imam držim u rukama i ko tada postajem?
Uroš Mitić: psiholog i TA psihoterapeut (NSP)

Jedna od važnih priča koju svako od nas nosi o sebi je ona o tome kako se naš život završava. Ne mislim na smrt, već na ...
30/07/2026

Jedna od važnih priča koju svako od nas nosi o sebi je ona o tome kako se naš život završava. Ne mislim na smrt, već na ishod. Na to da li smo, negde duboko, sebi obećali da ćemo stići, da nećemo stići ili da nikada nećemo ni krenuti dovoljno daleko da bismo to saznali.
Transakciona analiza govori o pobedničkim, gubitničkim i učesnickim scenarijima odnosno različitim pričama koje možemo živeti.
Pobednički scenario nema mnogo veze sa novcem, statusom ili titulama. Pobednik nije onaj koji ima najviše, već onaj ko uspe da živi život koji je želeo da živi. Rekao je sebi šta želi i dozvolio sebi da to pokuša da dobije.
Kada izgubi, njegov identitet ne nestaje zajedno sa porazom. Zna šta će sledeće, ima plan B,C,D…. Zato može da rizikuje. Baš zato što zna da neuspeh nije kraj priče, nego jedno od mogućih poglavlja.
Gubitnički scenario, paradoksalno, često prepoznajemo po opsednutosti pobedom. Sve je u onom „kad“. Kad uspem, zaradim, smršam.…
Kao da postoji samo jedna karta na stolu. Ako ona ne prođe, raspada se čitava priča o sebi. Čovek se tada ne susreće samo sa neuspehom, nego i sa potvrdom nečega što je možda davno odlučio: da će sve čega se dotakne na kraju morati da propadne a poznato je ponekad sigurnije od dobrog.
A onda postoji i među scenario. Učesnički.
Učesnik ne pobeđuje često, ali retko i gubi. Ne zato što je pronašao meru, već zato što se toliko plaši i uspeha i neuspeha da bira da se ne sretne ni sa jednim.
Kada se pojavi prilika za nešto novo, napravi korak unazad. Kada odnos postane ozbiljan, povuče se. Kada posao traži iskorak, zaključi da još nije pravi trenutak. Svaki put kada se na horizontu pojavi mogućnost da se nešto zaista promeni, tiho se vraća u zonu u kojoj sve već poznaje.
Tamo je bezbedno. Tamo se ništa veliko ne dobija, ali se ništa veliko ni ne gubi. Tamo ostaje isti.
Sa strane, takav život često izgleda sasvim pristojno. Stabilan posao, korektan odnos, dovoljno mira da se ništa ne raspadne.
Ali nedovoljno života da bi se nešto zaista rodilo.
Najveća zamka učesničkog scenarija nije patnja, nego upravo odsustvo patnje. Poraz ponekad zaboli dovoljno da čovek kaže: dosta. Ali „nije loše, moglo je gore“ često ne boli dovoljno da bi nas pomerilo. Tako godine prođu u čekanju pravog trenutka, dok zonu komfora polako počnemo da zovemo karakterom.
Ipak, nijedna od ovih priča nije ono što jesmo. To su scenariji, ne presude. Isti čovek može biti pobednik na poslu, gubitnik u načinu na koji se odnosi prema sebi i učesnik u ljubavi. Zato ne bih da ovaj tekst pokrene pitanje da li ste pobednik ili gubitnik. Pravo pitanje je: koja priča upravo sada radi u vama? Šta pokušava da zaštiti? I od čega zapravo bežite svaki put kada se vratite tamo gde vas ništa ne dira?
Skript nije sudbina nego priča o tome šta verujemo da je moguće, šta je bezbedno i ko smemo da budemo. A super stvar sa pričama je ta što mogu da se dopisuju.
Uroš Mitić: psiholog i TA psihoterapeut (NSP)

Doktor Henri Džekil je ugledni londonski lekar koji pokušava da odvoji svoje društveno prihvatljivo lice od poriva kojih...
23/07/2026

Doktor Henri Džekil je ugledni londonski lekar koji pokušava da odvoji svoje društveno prihvatljivo lice od poriva kojih se stidi. Iz tog pokušaja nastaje gospodin Hajd, njegov drugi deo, drugo ime i život oslobođen odgovornosti. Stivensonova priča se često čita kao jednostavan sukob dobra i zla, ali ona otvara mnogo neprijatnije pitanje: šta se događa kada čovek deo sebe ne pokuša da razume i integriše, već odluči da ga proglasi tuđim? Ovo je psihološko čitanje tog odnosa.
Džekil i Hajd nisu dva čoveka, nisu ni dve “ličnosti” (šta god bi to značilo). Oni su dve polovine čoveka koji više ne ume da podnese sopstvenu celinu. Dve indetitetske celine u sudaru. Njegov problem nije to što u sebi ima mračne impulse jer ih prirodno ima baš svaki čovek. Problem počinje kada odluči da ti impulsi ne smeju pripadati njemu.
Umesto da ih upozna, ograniči i uključi u sliku o sebi, pokušava da ih odstrani. Daje im drugo ime, drugačije telo i poseban “identitet”. Tako nastaje Hajd: deo života koji postoji, ali ne sme biti viđen.
Hajd nije Džekilovo „pravo lice“. Nije autentičniji samo zato što nema kočnice. On nije slobodan, već vezan za ono protiv čega se buni. Nema pravac, već samo potrebu da prekrši. Dete koje se buni protiv Roditelja i dalje živi diktiran život samo naopačke.
Ni Džekil nije njegova zdrava, razumna polovina. Njegova pristojnost nije lažna, ali počiva na poricanju. Želi da bude dobar bez suočavanja sa onim u sebi što nije dobro. Želi zadovoljstvo bez posledica i nevinost bez odgovornosti.
U početku veruje da upravlja Hajdom. Bira kada će ga pustiti, a zatim se vraća svom životu kao da se ništa nije dogodilo. Time sebi stvara moralni alibi: nije to učinio Džekil, već Hajd.
Ali ono što smo odvojili od sebe ne prestaje da bude naše. Kako priča odmiče, odnos se preokreće. Džekil više ne pušta Hajda napolje. Hajd izlazi sam. I ovu dinamiku viđam često. Hajd preuzima kormilo, ne zato što je snažniji, nego zato što nikada nije naučio da postoji u odnosu sa ostatkom ličnosti.
Džekil vidi samo dve mogućnosti: potpuno potiskivanje ili potpuno odvajanje. Treću, da taj deo prihvati prizna, ograniči, usmeri i zadrži kao svoj odbacuje do nivoa da je ne vidi. Pravi pravcati psihološki spliting.
To je opasan oblik psihološkog slepila, jer ne izgleda kao slepilo već kao realizam. Kaže da nema izbora glasom nekoga ko je sve razmotrio. A nije, jer mogućnost koja mu nedostaje u njegovoj mapi nikada nije ni postojala.
Ono što smo izbacili iz slike o sebi ne nestaje zato što smo prestali da ga gledamo. Hajd nije kazna za Džekilove sklonosti. On je posledica stida zbog njih. Deo sebe koji je priznat, viđen i ograničen ne mora postati čudovište. Čudovište često postaje ono što godinama držimo u mraku, bez razgovora i bez odgovornosti.
Njihova tragedija je u uverenju da jedno može opstati samo ako drugo bude prognano.
Džekil je pokušao da se izleči od unutrašnje podeljenosti tako što ju je učinio potpunom. Na kraju nije dobio jednog dobrog i jednog lošeg čoveka, već dve osiromašene polovine: Džekila bez celovitosti i Hajda bez savesti.
Uroš Mitić: psiholog i TA psihoterapeut (NSP)

Zašto uradimo baš ono za šta znamo da će nam štetiti? Zašto odbijemo posao koji želimo, prekidamo vezu u kojoj mu je bil...
22/07/2026

Zašto uradimo baš ono za šta znamo da će nam štetiti? Zašto odbijemo posao koji želimo, prekidamo vezu u kojoj mu je bilo dobro, prestajemo da dolazimo na terapiju baš kada je počela da deluje? I kako onda pokušavamo da objasnimo sebi nešto što deluje neobjašnjivo?
Na prvi pogled, to izgleda kao slabost. Kao lenjost, nedostatak volje ili karakterna mana. To su objašnjenja koja nudi svet koji ne želi da gleda dublje, a čoveku donose još jedan sloj stida preko onoga što već nosi.
Autodestruktivnost, međutim, gotovo nikada nije besmislena. Ona ima smisla. Samo što taj smisao često ne pripada sadašnjosti.
Ono što danas izgleda kao sabotiranje, nekada je možda bilo prilagođavanje. Dete koje nauči da uspeh izaziva zavist, da bliskost donosi povredu, da izražavanje potreba vodi odbacivanju ili da je sigurnije biti neprimetan, ne donosi glupu odluku. Donosi najbolju odluku koju u tom trenutku može.
U vreme kada nema kapacitet da zaključi da je problem spolja, dete zaključuje da je problem u njemu. Tako nastanu rane odluke: nemam pravo da tražim, nemam pravo na uspeh, ne smem da budem previše srećan, sigurnije je da ne budem viđen. Odrastanjem, odluke postaju zaključci a zaključci istine i tako, živimo život obojen ličnim istinama. Zato se ljudi ponekad najviše uplaše baš kada im krene. Uspeh, ljubav, mir ili vidljivost ne donose samo zadovoljstvo. Oni ruše staru sliku sveta. Ako sam celog života očekivao da ću biti ostavljen, odnos u kome neko ostaje nije odmah siguran. On je nepoznat. Ako verujem da sve pokvarim, uspeh me ne oslobađa. On me ostavlja bez mape.
Neuspeh boli, ali je poznat. Kada se sve raspadne baš onako kako sam duboko očekivao, jedan deo mene se smiri. Svet je ponovo predvidiv. Užasan, ali predvidiv. Ljudi se drže svojih rana zato što su te rane jedina mapa koju imaju.
Autodestruktivnost zato može da izgleda kao unutrašnji neprijatelj, a da se iznutra ponaša kao zaštitnik. Odlaganje nas štiti od procene. Perfekcionizam od mogućnosti da pogrešimo. Povlačenje od odbacivanja. Samokritika od toga da nas neko drugi prvi napadne.
Problem je u tome što je cena zaštite vremenom postala veća od opasnosti od koje nas je nekada čuvala.
Zato promena može početi pitanjem: „Od čega me ovo ponašanje štiti?“
Kada ste poslednji put uradili nešto što vam je štetilo, čega ste u tom trenutku bili pošteđeni? Šta ste izbegli? Čemu niste morali da se izložite? Koja vas se strepnja nije dotakla?
Odgovor je obično bliži istini od svakog racionalnog objašnjenja.
I još nešto: nemojte uvid odmah pretvoriti u novu optužbu protiv sebe. To je najstariji trik ovog obrasca. On ume da uzme čak i razumevanje i pretvori ga u još jedan dokaz da sa vama nešto nije u redu.
Nije isto reći: „Ja sam samodestruktivan“ i „Ovo mi se dešava kada se približim nečemu važnom.“ Prva rečenica nas zatvara u striktni identitet a druga nam otvara mogućnost izbora.
Neki obrasci ne nestaju kada ih razumemo. Uvid nije uvek dovoljan. Potrebno je novo iskustvo: da možemo pogrešiti, a da odnos ostane; uspeti, a da ne budemo kažnjeni; biti viđeni, a da ne budemo povređeni.
Autodestruktivnost je najčešće stara zaštita koja je ostala na dužnosti mnogo duže nego što je trebalo kao stražar koji i dalje čuva kapiju grada koji više ne postoji.Nije zao, glup ili lenj. Nije potrebno mrzeti ga.
Samo mu treba pomoći da konačno shvati da je rat završen.
Uroš Mitić: psiholog i TA psihoterapeut (NSP)

„Preboli već jednom.“ To kažu drugi, a ponekad i naš unutrašnji glas koji odmerava vreme, poziva se na razum i presuđuje...
21/07/2026

„Preboli već jednom.“ To kažu drugi, a ponekad i naš unutrašnji glas koji odmerava vreme, poziva se na razum i presuđuje da bi trebalo da nastavimo dalje. Prošlo je mesec, dva, možda i više. I da, jedan deo nas razume da je odnos završen.
Ipak, raskid se ne događa svim našim delovima ličnosti istovremeno. Jedan može znati da povratak nije moguć ili nije dobar, dok drugi i dalje čeka poruku, poznati glas ili osećaj da će sve ponovo biti kao pre. Zato se budimo u tri ujutru, vraćamo starim razgovorima i pitamo se šta nije u redu sa nama kada ne umemo jednostavno da odustanemo.
Možda je baš sve u redu sa nama. Možda psiha samo radi ono za šta je stvorena: pokušava da sačuva vezanost.
Žudnja ima sopstvenu logiku. Jedan deo nas može da razume situaciju, ali ne može drugom narediti da prestane da čezne.
Jer raskid ne odnosi samo osobu. Uz njega nestaju jutarnje poruke, zajednički rituali, prijatelji, planovi i zamišljena budućnost. Nestaje i način na koji smo sebe doživljavali pored druge osobe. Više nismo nečiji partner, ne živimo istu svakodnevicu i ne gledamo sebe kroz iste oči.
U odnosima zajedno gradimo značenja. Stvaramo priču o tome ko smo mi, ko sam ja pored tebe i kuda naš život vodi. Kada odnos prestane, ne ruši se samo veza već i narativ u kojem smo znali svoje mesto.
Raskid zato donosi pitanje: „Ko sam ja sada kada više nema nas?“ Odgovor nije povratak nekom skrivenom, pređašnjem ili nepromenljivom „pravom ja“. Identitet nije gotova stvar koju izgubimo ulaskom u odnos, a zatim pronađemo tamo gde smo je ostavili. On nastaje i menja se kroz odnose, iskustva i značenja koja im pripisujemo.
Novi gubitak, međutim, nikada ne ulazi u praznu priču. Ona je već ispisana ranim skriptnim zaključcima kroz koje tumačimo svet. Ako smo nekada zaključili da nismo dovoljno vredni, da će ljudi koje volimo otići ili da ljubav moramo zaslužiti, raskid može postati nova potvrda tih zaključaka. Tada ne reagujemo samo na osobu koja odlazi već i iz svih ranijih trenutaka u kojima smo se osećali neviđeno, odbačeno ili nedovoljno. Novi raskid zato ne mora da stvori novu ranu. Vrlo često samo otvori staru.
Nije ni svaka žudnja samo ljubav. Ponekad je to deo nas koji još nije otplakao. Ponekad je pokušaj da promenimo kraj odnosa kako ne bismo ponovo morali da poverujemo u ono što smo davno zaključili o sebi.
Preboleti ne znači izbrisati odnos, proglasiti ga greškom niti dokazati da nam više ništa ne znači. Znači smestiti ga u svoju životnu priču tako da više ne određuje njeno jedino moguće značenje.
Otplakati osobu, verziju sebe koja je uz nju postojala i budućnost koja se neće dogoditi. Prepoznati stari skript koji je gubitak pokrenuo. A zatim, polako, vratiti sebi autorstvo nad sopstvenom životnom pričom. Možda smo, pokušavajući da sačuvamo jedno „mi“, najviše ostali dužni svom „ja“.
Uroš Mitić: psiholog i TA psihoterapeut (NSP)

Šta jedan narativ učini dovoljnim da nadživi svog autora? Mitska bića, magija, epske borbe? Ne bih rekao. Verujem da je ...
20/07/2026

Šta jedan narativ učini dovoljnim da nadživi svog autora? Mitska bića, magija, epske borbe? Ne bih rekao. Verujem da je razlog nešto mnogo jednostavnije: dovoljno je da priča razume čoveka bolje nego što čovek razume sebe. Velikim pričama se vraćamo iznova da bismo videli šta se još o nama može pročitati u njima.
Ovo je jedno takvo čitanje Odiseje blisko načinu na koji ga je interpretirao Kristofer Nolan u svom novom filmu.
A šta ako se Odisej uopšte nije izgubio.
A šta ako Odisej nije mogao da se pogleda u ogledalo.
Deset godina rata pod zidinama Troje, pa još deset godina da stigne kući. Tako pamtimo njegovu priču, čovek koga more baca, kome bogovi postavljaju prepreke i kome sudbina uporno odlaže povratak.
Ali šta ako gnev Posejdona nije glavni razlog Odisejevog lutanja? Šta ako je najveća prepreka sve vreme plovila zajedno sa njim?
Na kraju Trojanskog rata Odisej postaje heroj zahvaljujući svojoj najpoznatijoj ideji, Trojanskom konju. Lukavstvom osvaja grad koji deset godina nije mogao silom. Rat je dobijen. Ali svaka pobeda ima svoju cenu. Ovu pobedu ne naplaćuje svet, ovu naplaćuje savest.
Šta ako čovek, kada jednom pređe granicu sopstvenih vrednosti, ne počne da beži od kazne, nego od sebe?
Kad jednom na Odiseju pogledamo iz tog ugla, cela priča počinje da izgleda drugačije.
Na putu ka Itaci, odisejevu posadu zarobljava Kiklop koga nadmudre i pobegnu. Kada je već nadmudrio kiklopa i bezbedno odmicao brodom, spasen i slobodan, Odisej nije mogao da ćuti. Doviknuo je svoje pravo ime. Kao da mu nije bilo dovoljno da preživi. Morao je da bude prepoznat. Tim jednim uzvikom doziva sopstvenu nesreću, Kiklop doziva Posejdona koji Odisejevo putovanje produžava za godine. Tako, Odisej postaje čovek koji ume da izađe iz svake situacije, a nikako da stigne tamo gde je krenuo. Zato u ovoj interpretaciji Odiseja nije priča o putovanju nego o begu.
Jer doći kući znači stati. A stati znači ostati nasamo sa sobom. To ogledalo svi dobro poznajemo. Tada bismo morali da priznamo da smo do nečega važnog došli na način kojim se ne ponosimo. Da smo dobili raspravu, posao ili nečije poverenje tako što smo izneverili nešto u šta smo verovali. E ta griža savesti boli više od bilo kakvog gneva nekog mitskog bića.
A šta radimo kada pripreti? Bežimo! Punimo dane novim obavezama, novim planovima, novim projektima. Menjamo gradove, poslove i partnere. Jurimo sledeći cilj.
U ovoj trci je lakše stalno se kretati nego jednom stati jer ono sa čim se ne suočimo ne ostaje iza nas nego uporno putuje zajedno sa nama.
Vraća se i vreba u polusnu, pauzi, odmoru, važnim ljudima… sve dok ga ne pogledamo.
A cenu tog bega često ne plaćamo samo mi. Plaćaju je i oni koji nas čekaju.
Dok Odisej luta, na Itaki prolazi dvadeset godina života koji se više nikada neće vratiti.
Zato je njegova Itaka bila mesto u kome bi konačno morao da stane pred sebe, prestane da beži i dozvoli sebi da vidi čoveka koji ga čeka u ogledalu.
Odisejev najduži put nije bio preko mora nego onaj koji vodi od opravdavanja do odgovornosti.
Uroš Mitić: psiholog i TA psihoterapeut (NSP)

Ima nečeg neodoljivo rasterećujućeg u ideji da negde već postoji odgovor na pitanje kako će izgledati naš život. Možda b...
18/07/2026

Ima nečeg neodoljivo rasterećujućeg u ideji da negde već postoji odgovor na pitanje kako će izgledati naš život. Možda baš zato ljudi vekovima gledaju u dlanove, zvezde, karte ili horoskope. Traže izvesnost, sigurnost i potvrdu da postoji smisao i da se sve događa sa razlogom. I mogu da razumem tu potrebu.
Mnogo je lakše živeti ako verujemo da je put već iscrtan nego ako prihvatimo da ga svakodnevno gradimo svojim izborima. Ako je sve zapisano, onda nema mnogo prostora za odgovornost. Nismo pogrešili partnera, posao ili način na koji živimo. Tako je jednostavno moralo biti.
Ipak, psihologija uglavnom priča potpuno drugačiju priču. Ne rađamo se kao prazan list papira. Nasleđujemo građu koju oblikujemo, širimo i dorađujemo zaključcima o sebi, drugima i svetu. Ti zaključci postaju naš lični filter kojim neutralnom svetu dajemo značenje.
U transakcionoj analizi taj obrazac nazivamo životnim skriptom. Nesvesnim životnim planom koji smo jednom napravili kako bismo se snašli u svetu. Problem počinje onda kada ovaj plan nastavljamo da živimo i ponavljamo svesnim i nesvesnim izborima i onda kada odavno više nije koristan.
Biramo slične odnose. Ponavljamo iste obrasce. Tumačimo događaje na poznat način. Zato što je poznato. A poznato, ma koliko bolelo, često deluje sigurnije od nepoznatog. A onda sve to nazovemo “sudbinskom predodređenošću.”.
Zbog toga ljudi ponekad imaju utisak da im se iste priče neprestano ponavljaju. Ne zato što ih progoni sudbina, karma, kosmos, prokletstvo… već zato što nesvesno iznova i iznova potvrđujemo isti skript odlukama koje pravimo, fokusom na specifične segmente koji nam se uklapaju u skript i tumačenjem realiteta u poznatom smeru.
Dobra vest je da skript nije presuda nego odluka. A odluke se mogu preispitati. Ne možemo promeniti gde smo rođeni, šta smo nasledili niti sve ono što nam se dogodilo. Ali gotovo uvek možemo birati kako ćemo odgovoriti na ono što nam se događa danas. Upravo u tim odgovorima nastaje naš život.
Baš zato linije na dlanu ne vidim kao mapu budućnosti. Prava mapa nastaje svakom odlukom koju donesemo, svakom granicom koju postavimo, svakim rizikom koji prihvatimo i svakim izborom iza kog stanemo.
Sudbina se zato ne otkriva nego se kreira korak po korak, liniju po liniju.
Uroš Mitić: psiholog i TA psihoterapeut (NSP)

Dvanaestorica porotnika odlučuju o životu jednog mladića, a iza rasprave o dokazima izlaze njihove predrasude, strahovi ...
17/07/2026

Dvanaestorica porotnika odlučuju o životu jednog mladića, a iza rasprave o dokazima izlaze njihove predrasude, strahovi i lične priče. Zapravo, pratimo dva procesa koja promenu stava čine težom nego što izgleda. Prvi se tiče slike koju gradimo pred drugima. Drugi slike kojom smo prekrili sopstvene rane.
Fonda ne pokušava da druge natera da priznaju da greše. Kada mu jedan porotnik kaže da mu ne bi promenio mišljenje ni za sto godina, odgovara da to i ne želi. Želi samo da razgovaraju pre nego što pošalju mladića u smrt. Ono što pokušava da izvede je da neslaganje ostaje dok pretnja nestaje i tu otkrivamo prvi psihološki proces promene mišljenja.
Kada nas neko gura da priznamo da grešimo, često prestajemo da proveravamo da li je možda u pravu i počinjemo da branimo sebe, zapravo, branimo sliku o sebi u očima drugih. Ono što izgleda kao tvrdoglavost često je pokušaj da sačuvamo baš ovu sliku.
Posle prvog glasanja Fonda traži da porotnici objasne zašto veruju da je mladić kriv. Većina to učini. Trojica ne stignu. I upravo ta trojica prva menjaju stranu. Zašto?
Oni koji su stav izgovorili naglas više nisu vezani samo za ono što misle, već i za ono što su rekli pred drugima. Da bi promenili mišljenje, moraju da postanu ljudi koji su maločas tvrdili suprotno. Zato im treba više dokaza, promenu skuplje plaćaju u poenima sa slike koju grade o sebi pred drugima.
To poznajemo i van sudnice. Čovek koji kaže: „Meni je to potpuno jasno“ postaje onaj “koji zna”. A ako bi ušao u raspravu o tome, morao bi da ovaj identiet odbrani. Rasprava se tada ne vodi samo o istini, već i o tome ko će morati da se povuče. Zato Fonda predlaže tajno glasanje. Ono omogućava čoveku da promeni stav bez javnog priznanja poraza.
Ali Koba tajno glasanje ne može da spase njegovog procesa. On ne sudi samo nekom tamo optuženom mladiću. U njemu vidi svog sina, njihov sukob i godine ćutanja. Njegov bes je stara rana koja je konačno pronašla argumente.
Neki stavovi nisu izgrađeni da objasne svet, već da nas zaštite od njega. Ispod njih je često priča kojom smo objasnili sopstvenu bol.
Zato ih dokaz ne dodiruje. Ako stav padne, otvara se rana koju je godinama držao zatvorenom. Tada se od čoveka ne očekuje samo da promeni mišljenje nego i da odustane od objašnjenja koje mu je pomagalo da preživi.
Kada Kob na kraju popusti, ostaje bez poslednjeg bedema, pred sobom i pred drugima. Slomljen i ranjiv. Na kraju filma poslednji u sobi ostaju Fonda i Kob. Umesto da izađe kao pobednik, Fonda zastaje i pomaže Kobu da obuče kaput. Scena traje kratko ipak, verujem da je u tom kaputu poenta filma.
Ako nekome pomognemo da vidi, a zatim ga ponizimo zato što ranije nije video, nismo ga promenili samo smo ga ponovo zatvorili. Kaput čoveku koji je izgubio svoju priču vraća ono osnovno. Dostojanstvo.
Promena mišljenja nekada traži da odustanemo od slike koju pokazujemo drugima. Nekada od priče kojom smo od sebe skrivali sopstvenu ranu. Nekada oba… u svakom slučaju traži promenu koja je mnogo dublja i teže uhvatljiva od kognicije. Zato argumenti ne rade uvek baš onako kako zamislimo. I zato je, kada konačno prorade, važno da dodamo kaput.
Uroš Mitić: psiholog i TA psihoterapeut (NSP)

Ne liče svi kavezi na zatvor. Neki su topli, udobni, u njima ima sigurnosti, novca, pomoći, saveta i nekoga ko će rešiti...
14/07/2026

Ne liče svi kavezi na zatvor. Neki su topli, udobni, u njima ima sigurnosti, novca, pomoći, saveta i nekoga ko će rešiti problem pre nego što se on uopšte pojavi. Zato ih je najteže prepoznati.
Spolja izgledaju kao briga i ljubav: „Ja sam ti sve omogućio.“ Ova rečenica često zaista počinje iz ljubavi ali često prestane da bude davanje i postane rešetka koja se ne vidi jer je napravljena od zlata.
Pravila su su u ovom kavezu jednostavna. Dok si unutra, imaš sve. Ako ti nešto zatreba, tu sam. Ako pogrešiš, popraviću. Ako padneš, podići ću te.
Ali čim poželiš da izađeš: “Zašto bi odlazio kada ovde imaš sve? Zar ne ceniš koliko sam učinio/la za tebe?“
Tada se zlatni kavez prvi put pokaže kao kavez, omeđeno i ograničeno iako zlatno.
U porodicama ga često grade roditelji. U partnerskim odnosima partnerI. Ne nužno iz loše namere, već iz ljubavi pomešane sa strahom. Tako nastaje dogovor koji gotovo nikada nije izgovoren naglas.
Jedan daje sigurnost dok drugi odustaje od svoje autonomije. Jedan dobija osećaj da je nezamenljiv. Drugi dobija osećaj da je bezbedan.
Na prvi pogled deluje kao da su oboje nešto dobili. Ali obe strane ovde cenu plaćaju svakog dana.
Osoba u kavezu polako prestaje da veruje da može sama u svetu koji deluje sve opasnije. Svaka odluka postaje teža, svaki izlazak zastrašujući, svaka greška dokaz da je trebalo ostati unutra.
Osoba koja je napravila kavez nosi sasvim drugačiji teret. Ne može da se odmori, jer veruje da od nje zavisi tuđi život. Što više daje, to joj je teže da prestane, jer bi tada morala da se suoči sa pitanjem ko je kada više nikome nije neophodna.
Ispod svega toga sa obe strane stoji strah. Jedan se plaši da će ostati sam i nevažan. Drugi da će ostati nezaštićen.
Tako kavez opstaje baš zato što obe strane veruju da im je neophodan iako su u njemu zatvoreni oboje. Jedan je iza rešetaka zavisnosti a drugi iza rešetaka odgovornosti.
Najveća iluzija zlatnog kaveza je to što nas ubedi da moramo da biramo između sigurnosti i slobode. Zrela bliskost izgleda drugačije. U njoj vrata nisu zaključana, možeš da odeš i da se vratiš. Možeš da pogrešiš, a da te neko ne spasava. Možeš da voliš nekoga, a da od njega ne praviš ni svog čuvara ni svog zatočenika.
Možda prava sigurnost ne nastaje onda kada nas neko čuva od sveta, već onda kada veruje da imamo kapaciteta da živimo u njemu.
Uroš Mitić: psiholog i TA psihoterapeut (NSP)

Često čujem ideju da je karakter nešto što se dobije rođenjem, spakovano i završeno, pa ga čovek zatim samo nosi kroz ži...
13/07/2026

Često čujem ideju da je karakter nešto što se dobije rođenjem, spakovano i završeno, pa ga čovek zatim samo nosi kroz život. Skoro kao da je u DNK lanac utisnuta ideja o tome kakvi ćemo biti I da mi tu pratkično gotovo ništa ne možemo da uradimo.
Istraživanja zaista pokazuju da genetika ima važnu ulogu. Procenjuje se da nasledni faktori objašnjavaju oko četrdeset odsto razlika u crtama ličnosti među ljudima. Ali to ne znači da je četrdeset odsto svakog od nas bilo uklesano u kamen onog dana kada smo začeti.
Ne nasleđujemo gotov karakter. Nasleđujemo određene potencijale kojima na dalje raspolažemo. Neko se rodi osetljiviji na podražaje, neko smireniji. Neko lako prilazi ljudima, neko prvo posmatra iz daljine. Neko brzo plane, neko se povuče. Neko dugo nosi ono što mu se dogodilo, dok neko drugi lakše nastavlja dalje. To su početne dispozicije. Temperament, reaktivnost, prag na kojem nas nešto dotakne, osnovni ton raspoloženja. Potencijal nije sudbina.
Ovaj potencijal ne funkcioniše u vakuumu. Najčešće odrastamo upravo pored ljudi od kojih smo ga i nasledili. Dete koje je nasledilo snažnu emocionalnu reaktivnost možda raste uz roditelja koji ima sličnu crtu. Taj roditelj mu ne prenosi samo gene, već i način na koji sa tom crtom živi. Kako se ljuti, kako podnosi strah, da li govori o osećanjima ili ih pretvara u ćutanje, kritiku ili eksploziju….Tako su isti oni koji su nam predali gene, predali i prve poruke o tome kako svet funkcioniše. Kroz te interakcije, dete počinje da donosi prve tihe zaključke o sebi, drugima i životu.
To naravno nisu svesne i zrele odluke kakve donosimo kao odrasli. To su dečji pokušaji da objasnimo ono što nam se događa i pronađemo način da u tome opstajemo.
Ali ni “geni plus učenje u porodici” nije kompletna priča. Karakter oblikuje svet u kojem odrastamo. Nije isto učiti o sigurnosti u kući u kojoj se planira letovanje i u kući u kojoj se ne zna da li će biti novca do kraja meseca.
Nije isto odrastati u kulturi koja nagrađuje samostalnost i u onoj u kojoj se pripadanje plaća poslušnošću. U sredini koja emocije smatra ljudskim ili u onoj u kojoj su tuga slabost, strah sramota, a bes jedino dozvoljeno osećanje.
Oblikuju nas škola, vršnjaci, komšiluk i mesto koje smo zauzeli među drugima. Prilike koje smo dobili i vrata koja su nam ostala zatvorena. Oblikuju nas ratovi, bolesti, selidbe, gubici, porodični lomovi i ljudi koji dođu u pravi ili pogrešan trenutak.
Čak ni ista porodica nije isto iskustvo za svako dete. Dvoje dece može živeti u istoj kući, sa istim roditeljima, a ipak odrasti u različitim svetovima. Jedno je bilo „ono odgovorno“, drugo „ono problematično“. Jedno je dobijalo pohvale, drugo poređenja. Jedno je određeni događaj doživelo kao izazov, drugo kao dokaz da svet nije bezbedan.
A onda, kroz sve to, nastavljamo da donosimo odluke o životu. Neke velike i vidljive. Druge sitne i gotovo neprimetne. Biramo odnose, poslove, gradove, uloge i načine na koje ćemo se štititi. Primećujemo ono što potvrđuje ono što već verujemo. Izbegavamo iskustva koja bi mogla da naše stare zaključke dovedu u pitanje.
I vremenom taj splet temperamenta, odnosa, novca, kulture, istorijskog trenutka, slučajnih događaja i ponovljenih odluka počinjemo da zovemo karakterom.
Zato je pogrešno reći: „Takav sam se rodio.“
Ali je podjednako pogrešno reći: „Sve zavisi od mene.“
Istina stoji u tom neudobnom prostoru između.
Nasledili smo materijal. Sredina nam je dala okvir. Iskustva su ostavila trag. A mi smo iz svega toga počeli da donosimo zaključke o tome ko smo, kakvi su drugi i kako treba živeti.
Ono što zovemo karakterom je priča koju o sebi pričamo sebi i počela je pre nego što smo mogli da je razumemo.
Ne možemo odlučiti kakvu ćemo građu ili potencijal dobili. Ne možemo promeniti porodicu, kulturu i vreme u kojima smo odrasli. Ne možemo poništiti ono što nam se dogodilo.
Ali možemo preispitati zaključke koje smo iz svega toga izvukli. Možemo otkriti da nešto što smo dugo nazivali svojim karakterom možda nije naša nepromenljiva priroda, već nekada korisna odluka koju više ne moramo da ponavljamo.
Uroš Mitić: psiholog i TA psihoterapeut (NSP)

Address

Zmaj Jovina 55
Kragujevac
34000

Opening Hours

Monday 09:00 - 17:00
Tuesday 09:00 - 17:00
Wednesday 09:00 - 17:00
Thursday 09:00 - 17:00
Friday 09:00 - 17:00
Saturday 09:00 - 17:00

Website

Alerts

Be the first to know and let us send you an email when Psihum: psihoterapija i savetovanje posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.

Contact The Practice

Send a message to Psihum: psihoterapija i savetovanje:

Shortcuts

Share

Category