Igor Palić, psiholog

01/09/2026

Dvoje ljudi mogu biti u istoj situaciji, čuti iste reči i videti isti događaj, a doživeti ga potpuno različito.

Ne gledamo svet samo onim što se nalazi pred nama. Gledamo ga kroz sopstveno iskustvo: kroz odnose koje smo imali, ono čemu smo naučeni, naše strahove, potrebe i očekivanja.

Zato nečije ćutanje za jednog može biti odbacivanje, a za drugog potreba za prostorom. Isti pogled može nekome značiti prezir, a drugome nežnost.

U psihoterapiji učimo da zastanemo između onoga što se dogodilo i značenja koje smo tome dali.

Možda nije uvek najvažnije ko je u pravu.
Možda je važnije da pokušamo da razumemo:
„Šta ja ovde vidim - i šta vidiš ti?“

Jer ponekad upravo tu, između dve različite perspektive, počinje razumevanje.

31/08/2026

Slučajnost ili poruka?

Pomislite na nekoga koga godinama niste čuli i baš tada stigne njegov poziv.
Sanjate simbol, a sutradan ga primetite tamo gde ga nikada ranije niste videli.

Karl Gustav Jung je ovakve trenutke nazivao sinhronicitetom: smislenim podudarnostima između našeg unutrašnjeg sveta i događaja oko nas, bez jasne uzročno-posledične veze.

To ne znači da nam „svemir šalje naredbe“ niti da misli magično upravljaju stvarnošću. Naš um prirodno traži obrasce, a često pamti upravo ona poklapanja koja nas emotivno pogode.

Ali činjenica da je nešto slučajno ne znači da je beznačajno.

Možda važnije pitanje nije: „Šta mi univerzum poručuje?“ Već: „Zašto je baš ovaj događaj u meni probudio toliko značenja?
Šta mi govori o onome što osećam, želim ili izbegavam da priznam sebi?“

Ponekad slučajnost nije dokaz natprirodnog. Ponekad je ogledalo - trenutak u kojem jasnije vidimo sopstveni unutrašnji svet.

25/08/2026

Ko smo kada ništa ne moramo da postignemo?

Emil Cioran, rumunski filozof i esejista, bio je veoma kritičan prema ideji da rad treba da bude jedan od glavnih izvora smisla našeg života.

Nije problem, naravno, u tome što radimo. Rad nam omogućava da živimo, da stvaramo, da doprinosimo drugima i da razvijamo svoje sposobnosti. Problem nastaje onda kada počnemo da verujemo da vredimo onoliko koliko proizvodimo.

Tada se u nama polako uspostavlja jedna jednostavna jednačina:

radim → koristan sam → vredim.

I što više radimo, više možemo da se osećamo vrednim.

Zato nije neobično da čovek, čak i kada je umoran, teško dopušta sebi da stane. Kada završi jedan zadatak, već pronalazi sledeći. Kada ostvari jedan cilj, postavlja drugi. Kada konačno ima slobodan dan, oseća nelagodu jer „ništa ne radi“.

Kao da je potrebno stalno nešto proizvoditi kako bismo imali pravo na osećaj da smo dobro proveli dan.

A ponekad se iza toga krije nešto dublje.

Možda rad nije samo način na koji zarađujemo za život. Možda je ponekad i način na koji izbegavamo da se susretnemo sa sobom.

Dok radimo, postoji zadatak.

Postoji cilj.

Postoji rok.

Postoji nešto što treba popraviti, završiti ili postići.

A kada stanemo, pojavljuje se prostor.

U tom prostoru mogu se pojaviti pitanja za koja inače nemamo vremena:

Kako sam zapravo?

Da li mi se ovakav život dopada?

Šta želim, a ne šta „treba“ da želim?

Ko sam ja kada ništa ne postižem?

Da li umem da budem sa sobom i kada nisam produktivan?

U psihoterapiji se često susrećemo sa ljudima koji su veoma uspešni u onome što rade, a ipak duboko u sebi osećaju prazninu, nemir ili nezadovoljstvo.

Ponekad pokušavaju da taj osećaj reše još jednim uspehom.

Još jednim ciljem.

Još jednim projektom.

Još malo rada.

Ali ako je problem upravo u tome što smo svoju vrednost vezali za ono što postižemo, onda još jedno postignuće teško može rešiti problem.

Jer pitanje nije:

„Šta još mogu da postignem?“

Već:

„Mogu li da osećam da vredim i onda kada ništa ne postižem?“

Možda je zato važno da u životu postoji i prostor u kojem nismo korisni.

Prostor u kojem ne proizvodimo.

Ne popravljamo.

Ne dokazujemo.

Ne napredujemo.

Samo postojimo.

Čitamo knjigu, gledamo kroz prozor, razgovaramo sa nekim koga volimo, šetamo bez cilja ili jednostavno sedimo u tišini.

Takvi trenuci mogu delovati kao gubljenje vremena u kulturi koja nas stalno podseća da bismo svoje vreme trebalo „pametno“ da iskoristimo.

Ali možda upravo tada počinjemo da otkrivamo nešto važno:

život nije isto što i produktivnost.

Možemo mnogo toga napraviti, a da pritom ne živimo zaista svoj život.

Možemo izgraditi karijeru, steći priznanje i postići ono što smo želeli, a da nikada nismo zastali da se zapitamo ko smo mi izvan svega toga.

Cioranova misao nas zato ne poziva nužno da manje radimo.

Ona nas poziva da se zapitamo:

Da li rad koristimo da bismo živeli — ili živimo da bismo radili?

I možda još važnije:

Ko sam ja kada ništa ne moram da dokazujem?

To je pitanje koje ponekad vredi poneti sa sobom i na psihoterapiju.

23/03/2026

Živeti u socijaldemokratiji ne znači samo biti deo određenog političkog sistema, već živeti u društvu koje poručuje da vredimo kao ljudi.

Živeti u socijaldemokratiji ne znači samo biti deo određenog političkog sistema, već živeti u društvu koje na suptilan, ali važan način utiče na to kako doživljavamo sebe i druge. To je okruženje koje, barem u svojoj nameri, poručuje da vredimo kao ljudi i onda kada nismo na vrhuncu svo...

19/03/2026

Biti slobodan ne znači samo da nema ograničenja, već da ostaješ u odnosu sa sobom i drugima bez oslonca na tuđa očekivanja. To često budi nesigurnost, jer više nema ko da odlučuje umesto nas. U toj slobodi lako posegnemo za prilagođavanjem, samo da ne bismo izgubili osećaj pripadnosti.

Sloboda nije udaljavanje od drugih, već sposobnost da budemo svoji dok ostajemo povezani. Da možemo reći „ja“ bez straha da ćemo izgubiti „mi“.

01/03/2026

Promena se ne događa nužno onda kada promenimo okolnosti, već kada promenimo način na koji gledamo – i način na koji smo gledani.
Kada klijent kaže:
„Situacija je ista, ali ja je doživljavam drugačije.“
znamo da se dogodilo nešto duboko.
Možemo promeniti posao, grad, partnera – ali ako nosimo isti unutarnji pogled, često ćemo u novom prostoru rekreirati stare obrasce.
Terapija ne nudi beg, nego susret. A iz susreta se rađa drugačiji doživljaj sebe.

27/02/2026

Često se uhvatimo za ono što imamo – za svoje uloge, postignuća, sigurnosti, pa i za odnose – i polako počnemo da verujemo da smo upravo to. Kao da bez tih spoljašnjih oslonaca ne znamo ko smo.

A zapravo, ne dolazimo na svet kao završena priča, niti nas određuje samo ono što se vidi spolja. Mi se oblikujemo kroz susrete – kroz poglede koji nas prepoznaju, kroz odnose u kojima se osećamo viđeno, prihvaćeno i važno. U dodiru sa drugim, naše „ja“ dobija oblik i toplinu.

Kada sebi dozvolimo da budemo, a ne samo da imamo, otkrivamo da naš identitet nije krut ni lomljiv. On je živ, menja se i raste. I možda je manje stvar onoga što posedujemo, a mnogo više kvaliteta povezanosti koju gradimo – sa sobom i sa ljudima oko sebe.

11/02/2026

Tugovanje nije znak slabosti, ono je dokaz da smo voleli i bili povezani. Kada nekoga ili nešto izgubimo, ne gubimo samo prisustvo, već i deo sebe koji je postojao u tom odnosu.

Zato bol dolazi u talasima, dok se naš unutrašnji svet polako prilagođava novoj stvarnosti.

Možda ništa ne možemo zaista posedovati, ali možemo voleti i biti promenjeni odnosima. A ono što nas je dotaklo nastavlja da živi kroz način na koji nosimo sebe i volimo dalje.

13/11/2025

Prošlost ne živi samo u sećanjima, ona živi u našim odnosima, u načinu na koji gledamo sebe i druge. Ono što nismo mogli da izrazimo ili razumemo u trenucima bola, sada se nesvesno ponavlja u vezama koje gradimo. Reagujemo, branimo se, povlačimo ili napadamo, verujući da se borimo za sadašnjost, a zapravo čuvamo rane iz prošlosti.

Razumevanje i prerada prošlosti ne znače vraćanje unazad. Kada prestanemo da budemo čuvari starih bolova, možemo postati tvorci novih iskustava. U tom trenutku prošlost prestaje da nas određuje, a postaje deo priče koju smo svesno izabrali da nastavimo.