30/01/2021
Autoritet dodira
Ovaj tekst i moje mišljenje prosto nije za uši onih koji nisu spremni da čuju. Ne morate se složiti sa istim. Ne morate ni vrednovati isti. Ne morate ga ni pročitati. Ni komentarisati. Ovaj tekst je za one koji znaju da je za izuzetno ulaganje u edukaciju sada - rezultat vidljiv tek nakon 20 + godina. Za one koji znaju da se promena ne dešava preko noći i koji ne očekuju brze rezultate. Ovaj tekst ima samo svrhu da promoviše edukaciju, razvoj poverenja, odnos ljubavi i prihvatanja, bolje civilno društvo, manje nasilja nad ljudima...
Ako Vi vidite promociju nečega drugog, to je do Vas. Isključivo.
U poslednje vreme često dobijam mnogo pitanja koja su vezana za to kada i kako razgovarati sa decom na temu seksualnosti, neka su vezana za konkretno nemile događaje koji su dospeli u javnost, silovanja od strane osobe od autoriteta ili silovanje maloletnice od strane ‚‚druga‚‚ maloletnika, dok je drugi ‚‚drug‚‚ to snimao.
I sve bih to nekako pojedinačno odgovarala svakom roditelju, da nisam primetila kod osoba od autoriteta, iz struke, da imamo situaciju koja ide u korist progresiji ovakvih patologija, iz nekih ličnih pobuda, pokrivenih ‚‚specifičnostima našeg društva‚‚.
Pa tako smatram da treba da napišem i svoj lični doživljaj onoga što se dešava oko nas i što se dešavalo i pre 20 i više godina. Pomak u društvu je gotovo 0.
Roditelji se sa razlogom plaše, ovo su samo oni slučajevi koji su dospeli u javnost. Istraživanja pak pokazuju da se takve vrste nasilja najčešće dešavaju od strane osobe koja je bliska detetu ili porodici. Osobe u koju ta devojčica (češće) ili dečak imaju poverenje.
Moj odgovor na ta pitanja ‚‚kada i kako pričati sa decom‚‚ je što pre i svim raspoloživim adekvatnim sredstvima. U moje vreme je to bila knjiga ‚‚Seks za početnike‚‚ (i tada su je mnogi nalazili uvredljivim), a na ranijem uzrastu se slikovito izražavalo kroz ‚‚Kobajagi donela me roda‚‚.
To su one neprijatne teme o kojima roditelji ne znaju kako da razgovaraju u većini slučajeva, a onda deca ubrzo saznaju sama.
Međutim, već na uzrastu od 3+ godina postoji priručnik In**st Trauma centra koji na jedan prilagođen način pomaže u tome da dete spozna neke stvari koje su dovoljne za taj uzrast. (priručnik ću postaviti u komentar).
Dakle, In**st Trauma Centar je pre nekoliko godina uz pomoć Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i vaspitača oblikovao jedan jako zanimljiv priručnik za osobe koje rade sa decom predškolskog uzrasta i njihove roditelje. Objašnjene su skoro sve moguće situacije, tako da deluje nekima preobimno, ali upravo time ne ostavlja nedoumice oko toga da dete može pogrešno razumeti neke od stvari o kojima se priča u tom priručniku. Ostavljeno je na onima koji se koriste tim priručnikom da odaberu i približe individualno deci temu putem priručnika, da omoguće deci da razviju poverenje i kažu odrasloj osobi, roditelju ili vaspitaču ukoliko se nešto po njih neprijatno desi.
Međutim, neka lica su pokrenula pravu kampanju protiv tog priručnika jer po njihovim rečima nudi ‚‚prenaglašavanje homoseksualizma‚‚ šta god to bilo (ne znam šta je konkretno jer u priručniku nema nikakvog spominjanja istog, čak ni insinuacije). Namerno je prilikom izrade priručnika sarađivano sa vaspitačima KOJI I RADE sa decom tog uzrasta NEPOSREDNO. Ne rade iz kancelarija, ne pojedinačno kad im dovedu dete na razgovor, ne samo kroz radionice, nego kroz život i rad sa decom, nekad češće budu sa njima tokom dana nego mnogi roditelji (nažalost, današnje vreme je takvo da roditelji balansiraju između poslova da obezbede deci pristojan život).
Taj priručnik je povučen uz pritisak javnosti zbog toga što su građani dozvolili da bez da ga sami pogledaju donesu sud o istom, međutim, nije ponuđeno i usvojeno nijedno drugo rešenje koje je bolje, pa ni lošije. Samo smo ostali bez ikakvih naznaka da već na tako ranom uzrastu deca uče šta je ono što je OK, a šta nije OK što se tiče njihovog tela, da je OK ako ih mama kupa, ali nije OK ako neki čika kojeg ne poznaju ili nemaju u njega poverenje želi da ih odvede negde ili da ih dodiruje po njihovim privatnim delovima, da sa njima pravi tajne i sl.
Ko su osobe od autoriteta?
Građani su zbunjeni, kako to da imamo razne stručnjake što pedagoških struka, što psiholoških, što lekara koji daju mišljenje koje javnost upija o nekim temama - mišljenje koje nije utemeljeno u nauci i životu, ali doprinosi tome da se teme ovoga tipa koje su ‚‚NO NO‚‚ kad se dese jer nisu smele da se dese, kroz neke nazovi pozive za dijalog, otvorenost za opciju izbora - se i dese jer se prevencija odlaže... Tako imamo mišljenja pedagoga, lekara o ovome, mišljenja psihoterapeuta - i to baš psihoterapeuta koji zaista rade sa klijentima na traumama koje su doživeli zbog ovakve politike, a zovem je ‚‚zabijmo glavu u pesak ili vodimo večne pregovore sme li se spomenuti da i deca nekad masturbiraju, da vole osobe istog pola, da se ne osećaju OK u sopstvenoj koži, da im se kod kuće, u vrtiću i školi nekad dešavaju ružne stvari‚‚ samo večiti dijalog kako ne biti tako progresivan kao druge EU zemlje jer je ovo ‚‚tradicionalna‚‚ sredina i ‚‚MI‚‚ nismo spremni na tako nešto.
Svaka majka postavi sebi pitanje, kada je OK da njena ćerka stupi u seksualne odnose? Da li je 18 godina OK? A ćerki? Šta ako se baš voli sa tim momkom i on je dobar momak? Da li je prerano da uopšte nešto spomenemo? Šta je sa kontracepcijom?
U tom slučaju se obično pozivamo na neke tradicionalne forme.
Mi mislimo da su tradicije sjajni primeri, ali otiđimo samo nekih 60+ godina unazad i videćemo sledeće:
Tradicionalno su se u prošlosti žene udavale za osobe koje nisu ni poznavale - kroz ugovorene brakove, rađale im decu iako su bile maloletne (što se i dalje dešava prisilno u nekim zajednicama gde se devojčice prodaju) dakle pre punoletstva su imale bar jedno rođeno dete, doživljavale nasilje u braku i ćutale o tome jer je bilo prihvatljivo da muž bije ženu - da je prevaspitava. I još uvek se to nastavlja - jer tradicija.
Da li je to tradicija koju želimo našoj deci da nametnemo? Našim devojčicama? Našim dečacima?
Koga vređa priča o tome da deca treba da odbiju poljubac neke bake ili druge osobe koja je previše agresivna u tome da poljubi dete koje to ne želi? ‚‚JER MI SMO PRISNA NACIJA!‚‚ Ja konkretno znam jednu koja je volela da ujeda decu ‚‚iz ljubavi‚‚. Koga vređa priča o tome da dete ima izbor sa kakvim će se lutkama igrati, da li će znati bez obzira što je muškog pola da nešto i skuva, da mu neće biti poniženje da radi ‚‚ženske‚‚ poslove...
Da bi osoba mogla da razgovara o temama koje se tiču seksualnosti ona mora da poznaje sebe, svoje telo, seksualnost, prava koja ima i one stvari na koje nema prava - a to je da svojim uticajem, svojim pozivom (bilo to pedagogija, psihologija, ma sve i da je poglavar crkve) ili čime već da se bavi, da utiče na to da se zbog njenog ličnog stava, straha, kojekakvog ‚‚nazovi tradicionalnog‚‚ razmišljanja, mlada ili bilo koja druga osoba koja se ne uklapa u te nazovimo ‚‚kalupe normalnosti/tradicionalnosti‚‚, a po mnogima i ‚‚moralnosti‚‚ - oseća odbačeno, kao da nije deo društva, ovog sveta, da ne može da prihvati sebe i svoje želje, misli, osećanja, doživljaje, već prikriva svoju prirodu, ono što zaista i jeste - samo da bi se osećala prihvaćenom u svetu koji je nažalost mizogin, homofobičan, rasistički, a mi stopiramo isti svet da se promeni u neki nenasilan, prihvatajući - za sve što nije neprihvatajuće (jer i slobode i prihvatanja moraju imati granice)...
I onda još neko iz ‚‚struke‚‚ proglasi to je ‚‚in‚‚ ili ‚‚moda‚‚ među mladima da su danas ‚‚BI‚‚ i da je dobro to što su povučeni iz upotrebe korisni programi vezani za učenje o seksualnosti na ranom uzrastu koji su bar mogli prevenirati skorije slučajeve nasilja među maloletnicima da nisu povučeni.
A nas je i dalje sramota, sramota kad ne možemo imati decu, kad ne možemo pričati sa decom na temu seksualnih odnosa, na temu kako reći ne i kako biti bezbedan, kako dečacima objasniti da nemaju pravo da insistiraju i dalje i da žensko ‚‚Ne‚‚ ne znači u stvari ‚‚Da‚‚ jer ona ne ‚‚tvrdi pazar‚‚.
Razumem, rano je, i rano je nama odraslima - dok nije prekasno.
Kad dete rodi - dete.
Kad dete ide na abortus.
Kad dete doživi seksualno nasilje o kom ne sme ništa da kaže jer krivi sebe.
Kad dođe kući nakon izlaska pa se dugo tušira nekad spirajući krv sa sebe i plačući dok kapljice vode padaju, da se ne čuje vrisak iznutra i suze kako padaju.
Kad se pravimo da naše dete nije nasilno prema svom partneru/partnerki. Kada ne čujemo tihe vapaje iz druge sobe iako znamo da to vantelesno iskustvo koje osoba proživljava tako ‚‚tiho‚‚ jer nema snage da posle pokušaja borbe ispusti krik, na koji bismo mi reagovali, ali sada ona već nije u svom telu, sada je ona više zabrinuta, kriva i osramoćena, iako to nije njena sramota i krivica, nego onoga ko je to nasilje nad njom počinio.
A taj neko može biti i naše dete, pitanje je da li je ono to koje nasilje čini ili ono koje će to nasilje doživeti.
Ko je taj autoritet dodira?!
Evo šta kaže nacionalna studija o društvenom problemu seksualnog zlostavljanja dece u Srbiji iz 2015.
‚‚Na uzrastu od 10 do 18 godina, u svakom školskom odeljenju u Srbiji postoje 4 deteta koja su preživela određeni vid seksualnog nasilja i još 4 deteta koja poznaju nekoga kome se to dogodilo.
U ovom trenutku, 2 dece iz svakog školskog odeljenja izloženo je seksualnom nasilju. U osnovnoj školi, deca obelodanjuju najpre porodici, koja im po pravilu ne poveruje. Mladi u srednjim školama
najčešće kažu drugarici ili drugu, koji su skloniji da im poveruju. Od 2/3 dece koja ispričaju šta im se dogodilo, više od polovine osoba kojima su se poverili ne preduzima ništa. Samo 7% njih prijavi
slučaj nadležnim službama.
Deca su preživela sledeće nasilne seksualne radnje - Odrasla osoba ili osoba koja je više od 2 godine starija od deteta, tražila je da dete učini jednu ili više nabrojanih radnji ili ga primoravala na to:
• Da je gleda razgolićenu odnosno njene polne organe;
• Da se dete skine i pokaže svoje polne organe;
• Zahtevala da dete dodiruje njene polne organe;
• Da je dete posmatra kako masturbira;
• Da je dete miluje po telu ili da ona miluje dete;
• Da dete stane golo pred fotoaparat, kameru ili mobilni telefon te osobe (ili za srednjoškolke/ce, da stane zajedno sa partnerkom/partnerom);
• Da zajedno sa njom gleda slike, filmove, časopise sa pornografskim sadržajem;
• Slala pisma, cedulje, poruke sa seksualnim sadržajem putem SMS-a, internetom (e-mail, Facebook i druge društvene mreže);
• Zahtevala ili prisilila dete da stavi prste ili predmet u polni organ deteta;
• Primenjivala pretnje, ucene i slično i primoravala dete na seksualni odnos tako što je došlo do kontakta dva polna organa;
• Primenom sile izvršila seksualni odnos nad detetom;
• Dala detetu alkohol i/ili drogu i tako ga primorala na seksualni odnos;
• Dala drugima alkohol i/ili drogu i podsticala ih na seksualni odnos sa detetom;
• Nudila detetu novac za seksualni odnos;
• Kupovala i davala detetu poklone za seksualni odnos sa njom ili nekim drugim osobama;
• Drugo;‚‚
I onda kad isti ti stručnjaci postave pitanje ‚‚a roditeljske batine su OK?‚‚ ne nisu, ali nije OK ni satanizovati roditelje, praviti generalizacije da su roditelji koji su jednom udarili dete po guzi da bi ga sprečili da uradi po sebe ili drugoga opasnu stvar - nasilnici, a ne ponuditi im načine koji će im pomoći da budu bolji roditelji svojoj deci.
Ne dopustiti im informacije i edukacije koje su kao ove o kojima sam pisala pre nego što se dese takve neželjene situacije, to je isto kao očekivati naprasnu promenu kada 100 p**a ponavljamo jednu istu stvar. Tradicija nije uvek dobra stvar.
Roditelji, vaspitači, pozivam Vas da ne slušate ni mene, slušajte svoju decu, verujte im, gradite odnos poverenja, govorite im da niko ne sme da ih dira ukoliko oni to ne žele, olakšajte im da prepoznaju kome mogu da veruju, budite tu za njih.
Nemojmo se pitati da li bismo mi primetili da je naša ćerka Milena...
Nemojmo dozvoliti da nam se više dešavaju Ksenije...
Nemojmo učiti o opasnostima tek nakon što nam se dese Tijane...
Uradimo nešto!
Tekst: Gordana Belocić - psihoterapijska savetnica
Photo by Dim 7 on Unsplash - Otmica/Silovanje Sabinjanki
