22/03/2026
Znaš li zašto je važno da ne hranimo svoje emocije?
Seti se kada si poslednji put umesto da radiš nešto što ti prija ti plivala kroz plimu emocija koju si sama izazvala. To je onaj trenutak kada te jedna reč, nečija grubost ili prećutan prekor izbace iz takta, pa osetiš kako te preplavljuje talas koji preti da te potopi.
I umesto da kažeš dosta, ti nastavljaš da stojiš na mestu koje ti ne prija, puštaš talas da te guši i još mu svojim ,,znala sam", ,,to samo meni može da se desi", ,,kako me ta... nervira"... nastavljaš da „hraniš“ svoju emociju i praviš plimu. Satima, nekad i danima, vrtiš film, ponavljaš istu uvredu u sebi, sažaljevaš se ili u glavi pišeš odgovore koje nikada nećeš poslati.
Prepoznaješ li se? To je trenutak u kom trošiš sebe na drame koje ti ne pripadaju.
Želim da ti poverim jednu tajnu koja je meni promenila život. Taj grč koji osećaš u telu – to je samo hemija. I ona u tvom krvotoku traje tačno devedeset sekundi. Sve posle toga je tvoj svesni izbor. Tvoja odluka da li ćeš taj talas pustiti da ode ili ćeš nastaviti da se daviš u njemu.
Postoji rešenje za to stanje. Postoji put ka obali.
Dozvoli mi da ti objasnim kako to sada radim: Kada me neko grubo iseče u saobraćaju ili mi uputi reč koja zaboli, ja više ne krećem u kontranapad. Ranije bih tu emociju hranila satima, kvarila dan i sebi i svima koje volim.
Sad samo udahnem. Čim osetim taj prvi nalet, ne borim se i ne bežim. Ponašam se kao na moru – svesno sačekam da talas prođe preko mene i pustim ga da nastavi svojim putem. Kažem sebi: „To je samo devedeset sekundi hemije, idemo dalje.“ Uspe. Kad god uspem da osvestim trenutak.
I onda, umesto da potonem, izronim mirna. Nastavim svoj dan onako kako ti želim, jer nisam dopustila da me talas preplavi.
Moja stvarna moć počinje onog trenutka kada kažem „dosta“ i izaberem tišinu. Tako dobijam vreme za onaj običan, autentičan život koji ne trošim na iscrpljivanje.
Nisam ja bogom dana; i mene su učili moji praktičari, korak po korak. Naučila sam na teži način i nije mi žao, jer sad znam put. Pišem ti ovo jer želim da znaš da nisi sama. Razumem tvoj umor i tvoju možda opravdanu nepoverljivost, ali želim da osetiš da sam tu. Možemo samo da porazgovaramo, da vidimo gde si i kako dalje.
Možda je ovo tvoj trenutak. Kroz moj šestomesečni paket podrške, imamo dovoljno vremena da te naučim da talasi nisu tvoji neprijatelji. Da naučiš kako da ih dočekaš, pustiš i ostaneš svoja – privilegovana da vladaš svojim mirom.
Zabeleži ove reči, sačuvaj ih ili ih pošalji ženi kojoj je mir danas neophodan. I upamti – ne hrani emocije. Ni dobre, ni loše. To je tvoja vrhunska sloboda.
Tu sam.
