01/05/2026
Čudno zvuči da smo ga prozvali Praznik rada,
kada je zapravo nastao u borbi za ograničavanje i smanjenje radnih sati.
Kada smo shvatili da je važno da se borimo za svoju istinu.
Nismo samo radnici. Nemamo svoju vrednost samo kroz rad.
Imamo i drugih potreba koje su nam važne i hoćemo da budu zadovoljene.
Praznik nerada bi možda bio iskreniji naziv!
Ali to je nešto čega se plašimo pa onda sami sebe prevarimo nadajući se da će nam to obezbediti da ne budemo odbačeni. To nekako zvuči kao da smo dečica koja su se mnogo dobro prilagodila strogim roditeljima da bi mogla da dobiju malo predaha i igre. Zvuči mudro. Za dečicu.
A kada smo odrasli ljudi i imamo odgovornost za svoj život važno je da pogledamo svoje adaptacije i odbacimo one koje nisu više u našem najboljem interesu.
Koliko je važan onaj deo dana kada je naš posao završen. Kao prostor za povezivanje sa sobom i sa drugima. Prostor za slobodu, za autentičnost.
Tu napuštamo adaptaciju i ostajemo sa sobom da tragamo, da pokažemo i sebi i svetu ko smo.
Što nije lako pa onda ne čudi da se borimo sa tim i bežimo toga. Jer to je i prostor ranjivosti i zna da izgleda baš strašno da tamo idemo.
I onda i ne zvuči više tako čudno da smo ga prozvali Praznik rada. Kao da smo iskoračili ka autentičnosti i onda se brzo vratili nazad.
Ipak ne u potpunosti, jer uslovi rada se jesu uveliko promenili od 1886. I nastavljaju da se menjaju. Kao što i svaki proces promene izgleda.
Ono što je važno je da ostanemo na tom putu i istrajavamo u traganju za boljim načinima da živimo.
Tako da srećno vam lenstvovanje dragi ljudi, iskoristite ga što kreativnije možete ne radeći ništa.
