27/07/2026
Postoje mesta koja nisu posebna samo zbog svoje lepote, već zbog priča koje u sebi nose.
Gospa od Škrpjela je jedno od njih.
Najpre je tu legenda o dvojici ribara koji su na hridi pronašli ikonu Bogorodice. Verujući da je to znak, meštani su vekovima donosili kamen po kamen i od hride stvorili ostrvo – kao podsetnik da se velike stvari često grade strpljenjem i zajedništvom.
Na tom ostrvu podignuta je crkva, mesto molitve, nade i zahvalnosti hiljada pomoraca koji su odlazili na more ne znajući da li će se vratiti.
A onda dolazi priča koja me je najviše dotakla.
Jakinta Kunić godinama je čekala svog muža. Dok ga je čekala, vezla je lik Bogorodice. Kada joj je ponestalo svilenog konca, u vez je utkala i svoju sedu kosu. U svaku nit, kao da je utisnula po jednu godinu nade.
Kao psihoterapeut, često razmišljam o tome koliko čekanje može da oblikuje čoveka. Čekamo da nas neko zaista vidi, razume, zavoli, promeni se, vrati se... Nekada je čekanje izraz ljubavi. Ali nekada, gotovo neprimetno, postane način da sopstveni život stavimo na čekanje.
Baš zato Gospa od Škrpjela nije samo ostrvo, niti samo crkva. Ona je priča o veri, strpljenju, zajedništvu i ljubavi. Istovremeno i nežan podsetnik da se ponekad zapitamo:
Šta je u mom životu vredno čekanja, a šta me već predugo sprečava da zaista živim?
