23/09/2026
Ponekad mislimo da biti dobar čovek znači biti dostupan svima, razumeti sve, oprostiti sve i ćutati kada nas neko povredi.
A onda se pitamo zašto smo umorni, povređeni i ljuti.
Dobrota bez granica lako postaje samoponištavanje.
Granice bez ljubavi lako postaju zid.
Zrelost je negde između.
Mihail Litvak u svojoj knjizi Psihološki aikido govori o tome kako možemo naučiti da ne ulazimo u nepotrebne borbe, da ne reagujemo impulsivno i da ne dozvolimo da nas tuđe ponašanje povuče u način komunikacije koji nije naš.
To mi je posebno važno i iz ugla duhovnog savetovanja.
Jer ono poznato:
„Ne čini drugome ono što ne želiš da drugi čine tebi“
ne znači:
„Dopusti drugima da rade sa tobom šta žele.“
Naprotiv.
Ako ne želim da me ponižavaju, neću ponižavati.
Ako ne želim manipulaciju, neću manipulisati.
Ako želim da moje „ne“ bude poštovano, poštovaću i tuđe „ne“.
Takođe imam pravo na izbor;
-da se udaljim od razgovora u kojem se vređa.
- da odbijem zahtev koji mi nije prihvatljiv.
- da ne prihvatim tuđu krivicu i odgovornost kao svoju.
Mogu da kažem: „Razumem te, ali ne mogu da uradim to što tražiš.“
I možda je baš to jedna od najtežih lekcija odnosa:
možemo voleti čoveka, a ne odobravati njegovo ponašanje.
Možemo oprostiti, a ne vratiti odnos na staro.
Možemo razumeti nečiju ranu, a ipak ne dozvoliti da njegova rana postane opravdanje za povređivanje nas.
Možemo biti blagi — i istovremeno veoma jasni.
Jer cilj nije da postanemo ljudi koje ništa ne dotiče.
Cilj je da naučimo šta ćemo sa onim što nas dotakne.
Da zastanemo pre nego što odgovorimo.
Da prepoznamo šta se u nama pokrenulo.
Da razlikujemo svoju odgovornost od tuđe.
Da ne uzvraćamo istom merom.
I da naučimo da kažemo „ne“ bez mržnje i „da“ bez straha.
To je, za mene, jedan od puteva ka unutrašnjem miru.
Ne miru po svaku cenu.
Nego miru koji čuva ljubav i dostojanstvo drugih i sebe. 🤍
A sada me zanima nešto važno:
Koja od ovih situacija vam je najteža — da kažete „ne“, da ne uzvratite na provokaciju ili da ne osećate krivicu kada postavite granicu?
