Psihološki centar Temenos

Psihološki centar Temenos Temenos centar se posvećeno bavi psihoterapijom, savetovanjem i edukacijom, više od decenije. Temenos centar je osnovan 2015.

Naš tim čine psiholozi i terapeuti iza kojih stoji dve decenije radnog iskustva u najrazličitijim oblastima primenjene psihologije. godine sa ciljem unapređenja kvaliteta života pojedinaca i unapređenje kvaliteta poslovanja različitih organizacija.

Kao sisari, za razliku od pripadnika ranijih bioloških carstava, mi se rađamo visoko zavisni i neopremljeni unapred prog...
04/08/2026

Kao sisari, za razliku od pripadnika ranijih bioloških carstava, mi se rađamo visoko zavisni i neopremljeni unapred programiranim strategijama za život.

Dolaskom na svet, u našoj arhitekturi je prisutna duboka celoživotna potreba - potreba za koregulacijom.

Kao bebe i deca nemamo razvijene niti biološke niti psihološke mehanizme potrebne za regulaciju sopstvenog emocionalnog stanja. U momentima uznemirenosti naši staratelji ,,pozajmljuju” nam svoje daleko razvijenije nervne i psihičke sisteme u svrhu umirenja i povratka u stanje psihofizičke ravnoteže. Vremenom, postajemo sposobniji za samoregulaciju, ali potreba za regulacijom u prisustvu drugih ljudi se ne gasi dok smo živi.

U kulturi koja je dostigla vrhunac individualizma i svega disfunkcionalnog što ekstremizam u bilo kom stavu donosi, fenomen koregulacije poslednje 2 decenije sa valjanim razlogom dobija na popularnosti. Rastuće polje neuronauka informiše i usmerava kako polje psihoterapije, tako i polje kolektivnog svetonazora. Putem tvrdih naučnih dokaza, postaje nam sve jasnije, sazdani smo tako da duboko utičemo na emocionalno i fiziološko stanje jedni drugih.

Priustvo tople, dobronamerne, umirene osobe preko p**a nas u nama spontano otvara prostor za doživljaj sigurnosti i umirenosti. Kao duboko društvena i plemenska bića, oslanjanje isključivo na lične resurse nema puno evolutivnog smisla - predstavlja skupo kulturološko iskrivljenje činjenica biologije.

Naša bića napravljena su tako da u sebi nose nasušnu potrebu i sposobnost harmonizacije ličnog stanja posredstvom kontakta sa drugima. Ravnoteža, zdravlje, oporavak i rast psihofizički su potencijali svih nas koji ne postaju realnost bez jednog ključnog sastojka - prisustva i podrške ljudi oko nas. 🫂

Gotovo da ne prođe dan u terapijskoj sobi, a da ne sretnemo ženu čija je osnovna životna vrednost - da ,,bude dobra".I u...
26/07/2026

Gotovo da ne prođe dan u terapijskoj sobi, a da ne sretnemo ženu čija je osnovna životna vrednost - da ,,bude dobra".

I upravo tu nastaje paradoks.

Kada poznajemo svoje vrednosti, one nam služe kao unutrašnji kompas. Pomažu nam da donosimo odluke koje su u skladu sa nama.

Ali šta ako ta vrednost zapravo nije naša? Šta ako smo je usvojile toliko rano da nikada nismo ni stigle da je preispitamo? Šta ako je prenošena generacijama, sa majki na ćerke, još od naših prabaka?

Tada ,,biti dobra" ima uslovljeno značenje:

Dobra sam ako je drugima pored mene dobro.
Dobra sam onoliko koliko umem da se prilagodim.
Dobra sam ako prećutim.
Dobra sam ako sam tiha i neprimetna.
Dobra sam ako sebe ne stavljam na prvo mesto, jer to "ne valja".
Dobra sam tek kada se premorim, jer treba dati sve od sebe.
Dobra sam kada ne tražim.
Dobra sam kada izdržim.

Zajedničko svim ovim uverenjima jeste da je fokus na drugima, dok sopstvene potrebe ostaju po strani.

A šta ako bismo značenje dobrote počele da gradimo iz odnosa prema sebi?

Možda bi tada zvučalo ovako:

Dobra sam kada uvažavam svoje potrebe, čak i kada se drugi sa njima ne slažu.
Dobra sam kada imam hrabrosti da kažem, tražim i primim ono što mi pripada.
Dobra sam i kada izgovorim ono što drugi ne žele da čuju, birajući poštovanje umesto potrebe da budem prihvaćena.
Dobra sam kada odmaram svoje telo i svoj um.
Dobra sam kada postavljam granice i čvrsto stojim iza njih.
Dobra sam uvek kada sam prema sebi dobra.

To nije sebičnost.
To je odgovornost prema sopstvenom životu.

Jer tek kada prestanemo da svoju vrednost merimo količinom odricanja, otvara se prostor za nešto mnogo važnije- za živost. Za osećaj da smo prisutne u svom životu, u svom telu, u svojim izborima.

Birati sebe ne znači ugroziti druge.
Naprotiv. Kada smo povezane sa sobom, sposobnije smo da budemo prisutne, autentične i bliske i u odnosima sa drugima.

Možda je zato vreme da prestanemo da biramo da budemo samo dobre.
I da počnemo da biramo da budemo žive. 🩷


,,Dečaci ne plaču.” ,,Ne budi seka persa.” ,,Samo pi*ke se plaše.” ,,Ćuti, stisni zube i guraj dalje.” ,,Ne pokazuj im d...
12/07/2026

,,Dečaci ne plaču.” ,,Ne budi seka persa.” ,,Samo pi*ke se plaše.” ,,Ćuti, stisni zube i guraj dalje.” ,,Ne pokazuj im da ti je teško ili stalo, videće tvoju slabost.”

Ako si muškarac koji živi na Balkanu, gotovo je nemoguće da u tokom odrastanja nisi primio slične poruke od svoje okoline. Društvo od nas često očekuje da budemo nedodirljivi stubovi - stoici, čvrsti u svojoj patnji, uvek razumni, objektivni i dostupni. Emocije se gledaju kao izraz slabosti, nešto što remeti odvijanje “plana” i smanjuje našu efikasnost.

Prihvatanje i življenje po ovom stavu ima svoje dobiti - usmerenost, postignuće, izostanak boli, doživljaj ravnodušnosti i neranjivosti. Ipak, ove dobiti su iluzorne, zato što su kratkoročne i neodržive. Pre ili kasnije, usled šarenolikosti i zahtevnosti životnih dešavanja, nameće nam se uvid o čudnovatom paradoksu - upravo stav kojim pokušavamo da održimo snagu, oduzima nam je.

Prvi razlog za ovo je to da su osećanja nezaobilazan, temeljan deo arhitekture našeg bića. Mnogo pre razuma i objektivnosti, realnost očitavamo putem osećanja. One su utkani, unapred pripremljeni psihofizički odgovori našeg organizma na nesagledivo široku paletu situacija. Iako ih smatramo ,,iracionalnim”, imaju jasnu logiku koja je odraz miliona godina evolucije. Ignorisanje toliko bitnog dela nas iziskuje veliku energiju.

Drugo, osećanja su usko povezana sa našim vrednostima. Tuga nam govori da smo izgubili nešto vredno. Strah i bes da je nešto nama važno ugroženo. Radost da doživljavamo ili se krećemo ka nečemu vrednom. Sram i krivica da smo načinili nešto što nije u skladu sa našim vrednostima.Potiskivanjem emocija, ostajemo bez ključnog izvora informacija. Bez njih, nemoguće je osetiti svoj životni kompas, dublju inteligenciju koja nam daje uvide i smernice o životu.

Treće, doživljavanje i izražavanje osećanja jedan je od osnovnih načina povezivanja sa ljudima oko sebe. Muškarac koji ne oseća ili je sa svojim osećanjima zatočen unutar samog sebe, nije istinski živ u svetu. Postaje svojevrstan robot koji je fizički tu, ali na dubljem nivou ostaje usamljen i izolovan od svog okruženja, nestvaran za one oko sebe.

Ulaganjem energije u to da svoja osećanja sakrijemo od sebe gubimo ne samo značajan izvor smernica, nego i izvor povezanosti i životnosti koji dolazi sa osećanjem i izražavanjem svojih emocija. Snaga je u protočnosti, a ne okoštalosti.

Možemo zamisliti da svako od nas na rođenju dobije jedan prazan kofer.Godinama ga punimo. U njega staju poruke koje smo ...
05/07/2026

Možemo zamisliti da svako od nas na rođenju dobije jedan prazan kofer.

Godinama ga punimo. U njega staju poruke koje smo dobijali o sebi i svetu, porodične priče koje se prenose generacijama, načini na koje su naši roditelji voleli, ćutali, svađali se, mirili se.

U njemu su uspomene na prve ljubavi, prva odbacivanja, prvi osećaj da smo viđeni i važni ili da nismo.

U njemu su i naučeni obrasci: kako pokazujemo emocije, kako tražimo ono što nam treba, koliko verujemo ljudima, da li smemo da kažemo "ne", da li mislimo da zaslužujemo ljubav.

I nijedan kofer nije isti.

Zato često zaboravljamo da ono što za nas nešto znači, za drugu osobu može značiti nešto sasvim drugo.

Mi ne reagujemo samo na ono što se dešava između nas. Reagujemo i na sve ono što već nosimo sa sobom.

Kada se ne objasnimo, kada ne otvorimo svoj kofer i ne pokažemo šta se u njemu nalazi, druga osoba će praznine popuniti onim što se nalazi u njenom. Svojim iskustvima. Svojim strahovima. Svojim zaključcima.
I neće nužno pogrešiti.
Jer tamo gde nema razgovora, sumnja dobija prostor da raste.

Zato bliskost ne nastaje kada pretpostavimo da će nas neko razumeti. Bliskost nastaje kada rizikujemo da budemo jasni. Kada govorimo o tome šta osećamo, šta nas boli, čega se plašimo i šta nam je važno.

Tek kada otvorimo svoje kofere, možemo zaista da upoznamo jedni druge.

Nerazumevanje se retko rađa iz loše namere. Mnogo češće iz zatvorenih kofera.

U suprotnom, i moja i tvoja sumnja imaju puno pravo na život.

Koliko p**a uhvatite sebe da posmatrate svoju prošlost očima osobe koja ste danas? Neretko, jedna od tema u terapijskoj ...
21/06/2026

Koliko p**a uhvatite sebe da posmatrate svoju prošlost očima osobe koja ste danas?

Neretko, jedna od tema u terapijskoj sobi je uporno i skorelo osećanje krivice. Ljudi sebi grozno zameraju, uprkos tome što nije bilo tendencija, postupke koje su načinili u vremenu kada nisu imali dovoljno saznanja o situaciji, ljudima, događajima.

U sadašnjem vremenu uvek
Znamo više.
Vidimo jasnije.
Jer imamo iskustvo koje tada nismo imali.
Vidimo širu sliku.

Te onda sudimo sebi zbog odluka koje su nekada delovale kao najbolje moguće.
Ali istina je da neke stvari ne možemo naučiti iz knjiga, saveta ili tuđih iskustava.
Neke lekcije dolaze tek kada ih proživimo. Kada pogrešimo. Kada nekog ili nešto izgubimo. Kada ostanemo, a nismo tebali. Ili odemo kada je trebalo ostati.

Ne zato što smo bili glupi, naivni ili nesposobni.
Već jednostavno zato što još nije došlo vreme da znamo ono što danas znamo. Sve u životu je učenje. Ništa u čemu ste uspešni ili vešti nije došlo iz jednog postupka, jedne odluke, već je uvek u pitanju bio proces.

Ponekad je jedan od najvažnijih činova samosaosećanja da prestanemo da od jučerašnje verzije sebe očekujemo mudrost koju je mogla imati samo današnja.
(Ili sutrašnja). 💛

Kada životne situacije posmatramo iz ove perspektive, otvara se prostor za dublje razumevanje sebe i drugih. Počinjemo d...
15/06/2026

Kada životne situacije posmatramo iz ove perspektive, otvara se prostor za dublje razumevanje sebe i drugih. Počinjemo da uviđamo da tuđe ponašanje nije uvek odraz naše vrednosti, niti je potvrda da sa nama nešto nije u redu. Vrlo često, ono govori o unutrašnjem svetu druge osobe; o njenim iskustvima, ranama, kapacitetima i obrascima koje je kroz život usvojila.

Psihologija nas uči da mnogi emocionalni obrasci nastaju veoma rano, još u detinjstvu, i da nesvesno oblikuju način na koji volimo, vezujemo se, prihvatamo bliskost ili od nje bežimo. Upravo zato se nekada dogodi da pružimo iskrenost, pažnju i toplinu, a zauzvrat dobijemo distancu, povlačenje ili nerazumevanje.
U takvim trenucima često to razumemo: ,,Problem je u meni. Da sam drugačija i lepša, zanimljivija, uspešnija, dovoljno dobra - on bi ostao."

Međutim, mnogo ređe sebi dozvolimo pomisao da možda druga strana nema kapacitet da primi ono što dobija. Neki ljudi nisu naučili kako izgleda zdrava bliskost. Nekima je pažnja nepoznata, pa samim tim i zastrašujuća.
Neki nisu spremni za odgovornost koju ljubav i povezanost nose sa sobom.

Možda je najteže prihvatiti da čak ni roditelji često ne umeju da pruže ono što nam je bilo potrebno. Ne zato što nužno nisu želeli, već zato što ni sami nisu imali priliku da to dožive, pa i nauče. Razumevanje toga može doneti mir, ali ne i potpuno opravdanje - jer svako od nas, dok god je živ, ima mogućnost da raste, uči i razvija emocionalnu zrelost!

I upravo tu dolazimo do jedne važne, iako na prvi pogled usamljene istine: ono što zaista zaslužujemo ne možemo u potpunosti očekivati od drugih ljudi. Najstabilniji izvor sigurnosti, nežnosti, razumevanja i prihvatanja valja izgraditi unutar sebe.

Kada naučimo da sami sebi pružimo poštovanje, podršku i ljubav koju tražimo spolja, odnosi sa drugima prestaju da budu mesto dokazivanja sopstvene vrednosti i postaju prostor slobodnog, zdravog povezivanja.

Pružite pažnju i ljubav sebi (kao što pružate onima koji su vam važni). Vidite li koliko je značajno da najpre negujemo odnos sa nama samima...!?

Svako od nas se na svoj način nosi sa potrebom da drži kontrolu. Tačnije, sa potrebom da nam život bude predvidiv, da iz...
07/06/2026

Svako od nas se na svoj način nosi sa potrebom da drži kontrolu. Tačnije, sa potrebom da nam život bude predvidiv, da izbegnemo bol koji dolazi iznenada, neočekivano, baš onda kada smo opušteni. I da se razumemo, to zaista ume da zaboli kada dođe na taj način.

Svi smo to nekada doživeli i možda doneli odluku da će, ako smo „spremni“, boleti manje. A ta spremnost često izgleda ovako: u glavi razvijamo bezbroj scenarija za jednu situaciju, koja se na kraju često pokaže bezazlenom. Držimo telo u stalnoj napetosti. Preuzimamo na sebe sve što možemo. Biramo poznate puteve i već oproban način suočavanja sa problemima.

Vremenom se javlja osećaj da sve nosimo na svojim leđima i ta potreba za kontrolom počinje da oblikuje naš život, kako će izgledati i koliko ćemo prostora imati za stvari koje nas zaista ispunjavaju.

Kada počnemo da prihvatamo neizvesnost i nepredvidivost koju život nosi, otvara se mogućnost da živimo u skladu sa onim što istinski želimo. Da budemo spontaniji i da nam ta spontanost donese paket novih stvari: radost, uzbuđenje, lakoću…

I da se, uz malo više poverenja, opustimo sa verom da ćemo se snaći u svemu što nam život donese.

Paradoksalno, puštanje kontrole nam zapravo vraća doživljaj kontrole u život. ✨️

Svakodnevno snažno držimo prostor za sve vas, naše klijente, a ovog vikenda smo ga malo držale i jedne drugima, te smo s...
02/06/2026

Svakodnevno snažno držimo prostor za sve vas, naše klijente, a ovog vikenda smo ga malo držale i jedne drugima, te smo se malo pobrinule i za sebe. 💞
Za to vreme je naš kolega dežurao u centru, hvala mu! 🫂

Od sutra nastavljamo onako kako najbolje umemo, vredno i posvećeno! 💗

Dobro nam došli! ✨️

Odnos roditelja i deteta verovatno je jedan od retkih odnosa u kojem ljubav prirodno teži bezuslovnosti.Zbog deteta osta...
24/05/2026

Odnos roditelja i deteta verovatno je jedan od retkih odnosa u kojem ljubav prirodno teži bezuslovnosti.

Zbog deteta ostajemo budni kada smo umorni. Menjamo planove, pomeramo granice, odlažemo sebe za neko drugo vreme. Učimo da volimo na načine za koje nismo znali da postoje.

Deca nas istovremeno mogu dovesti do najdublje radosti i najveće ranjivosti. Njihov osmeh ume da vrati veru u svet onda kada je gotovo izgubimo. Njihov zagrljaj ponekad kaže više od svih reči koje smo ikada čuli.

A ipak, upravo zbog te ljubavi, roditeljstvo često nosi i brigu, strepnju, neprospavane noći i beskrajna preispitivanja. Da li radimo dovoljno? Da li grešimo? Da li će biti dobro?

Možda je jedan od najvažnijih zadataka roditeljstva da, dok volimo svoju decu svim srcem, ne zaboravimo da sa istom pažnjom brinemo i o sebi.
Jer deci nisu potrebni savršeni roditelji.
Potrebni su im roditelji koji, pored ljubavi prema njima, uspevaju da sačuvaju i ljubav prema sebi i sopstvenom životu.

Address

Kraljevića Marka 11
Novi Sad
21000

Opening Hours

Monday 09:00 - 21:00
Tuesday 09:00 - 21:00
Wednesday 09:00 - 21:00
Thursday 09:00 - 21:00
Friday 09:00 - 21:00
Saturday 09:00 - 21:00

Website

Alerts

Be the first to know and let us send you an email when Psihološki centar Temenos posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.

Contact The Practice

Send a message to Psihološki centar Temenos:

Shortcuts

Share

Category