22/12/2025
Biti svestan smrti
Obećala sam da ću opisati svoje iskustvo na odeljenju poluintenzivne nege na neurohirurgiji.
Jedna predivna sestra me je dovezla iz šok sobe u tu sobu gde sam bila malo svesnija nego do tada. Stavili su me u krevet odmah do vrata. Preko p**a mene su bile 3 osobe, skroz levo potpuno po meni nesvestan covek, u sredini žena sa podosta godina i do nje skroz desno muškarac bliže mojim godinama po mojoj proceni.
Prilikom prve vizite lekara sam se požalila da mi se nešto dešava sa desnim uhom što sam kasnije saznala da me je pregledao prof. dr. lično i rekao da je sve u redu.
Pitala sam se kada će moji doći, kad ću moći da ih kontaktiram.
Soba je bila slabije osvetljena, čula se različita muzika u zavisnosti od toga ko je radio. Sećam se prvih noći i monitora koji su pratili naše vitale. U pola 3 ujutro otprilike gospođa koju su iz nekog razloga zvali mislim "balerina" je počela da se "odjavljuje", odjednom su se tu stvorili svi koji su bili dežurni tada, sestra se žestoko trudila oko reanimacije, ali ništa...
Sutra ista priča drugi tim, muškarac u desnom uglu od mene se monitorom oglasio, taj poznati zvuk, zvuk smrti... Isto vreme u noći, isto svi oko njega, iz nekog razloga mislim da je bio HIV pozitivan. Navukli su zavese da ne gledam prizor. Nekako sam zaspala a ujutro sam se probudila i videla pokriveno telo.
Osećaj bespomoćnosti u meni se pojačavao. Stavili su moj krevet tamo gde je bio njegov. Nikad se nisam toliko plašila smrti kao tada. Potpuno bizarno s obzirom na to da sam je preživela. Sledeća sam na redu pošto su me stavili tu da ležim.
Ugledala sam poznato prijatno lice iskusnije sestre Tanje (ako se dobro sećam imena). Tu je bio i mladi lekar koji mi je rekao da zna Slađu, moju Slađu do koje sam i u komi pokušala da dođem (dr Slađana Martinović-Mitrović psihijatar i psihoterapeut). To mi je ulilo malo nade da nisam zaboravljena. Pošto mi je u toku dana rečeno (ne meni lično, nego sam prisluškivala razgovor o sebi koji vizita vodi međusobno) da će mi ugraditi peg jer preko nosa ne mogu da primim više od 200 ml tečne hrane, pitala sam tog lekara da li mogu da odbijem. Na šta je odgovorio da mogu. Koncept pega mi je bio potpuno stran. Ali do tada sam bar 5 p**a vadila sebi cev (kanilu) iz nosa što u šok sobi što tu, a poslednji put kad sam to uradila, svesno su mi stavljali cevčicu u nos, bolelo je užasno i morala sam da učesvujem.
Opet se pojavila sestra Tanja a veče je prolazilo u mom strahu da zaspim jer ću umreti u snu. Zamolila sam je da mi obeća da će me paziti da ne umrem to veče, umirila me je i uverila da će to učiniti, pa sam zaspala. Te večeri niko nije umro, videla sam sutradan kako na peg hrane prvog čoveka s leva, nije delovalo da ga boli, pa sam se tu malo opustila.
Došli su nam fizioterapeuti da nam malo pokrenu mišiće, godinu i po kasnije sam saznala da smo to imali i u šok sobi.
Bližilo se još jedno veče i ja sam se pitala kada ću već jednom izaći odavde?
Bilo mi je izuzetno toplo i noge su mi bile otkrivene, a jedna mlada sestra je zatezala čaršave preko mojih nogu i molila me da se malo strpim jer ona mora da preda smenu (a pacijenti moraju biti pod konac). Meni su svi oni izgledali isto, ponekad bi se neko po nečemu istakao. Sestra Tanja po svom odnosu prema pacijentima, mlađe sestre po izboru muzike, jedna po svom belom markiranom duksu koga sam videla bar 2 p**a za 5 dana, jedna koja je imala jak naglasak i upoređivala cene deterdženata i sl. ovde i u inostranstvu i govorila tom nekom preko telefona šta da joj uzme...
Znala sam da je kraj mog bivstvovanja na neurohirurgiji kada sam počela da uz muziku sa zvučnika pevušim ‚‚I set fire to the rain...‚‚ od Adele i kad mi je ta mila moja Tanja uradila klistir kome se nisam nadala.
Gordana Marinković
psihoterapijska savetnica
Photo by National Cancer Institute on Unsplash
