Psihološka razvionica- psihološko savetovanje i psihoterapija

07/08/2026

Bliži nam se septembar i neke mališane čeka polazak u školu, dok će drugi, još manji, krenuti u vrtić.
Velika promena i važan događaj kako za decu, tako i za roditelje.
Na mom sajtu psiholoskarazvionica.rs možete pronaći tekst na temu lakše adaptacije na vrtić.

https://psiholoskarazvionica.rs/2026/08/07/kako-olaskati-adaptaciju-na-vrtic/

Želim Vam mnogo sreće, strpljenja i zagrljaja, a što manje suza!❤️🍀🌼

30/07/2026

Bol je neizbežna, ali patnja je stvar izbora.

Reče lik iz romana koji sam pročitala.

Na ovo mi se nadovezuje rečenica davna moje terapeutkinje- nema zadovoljstva bez bola.

☯️ Da, bol, tuga, pa i ma koje neprijatno osećanje sastavni su deo života. Ne možemo ih odstraniti, zapravo možemo da pokušamo da ih zamrznemo, ali dobro je da znamo da se automatski odričemo i sreće, radosti, zadovoljstva - svega prijatnog. Sve emocije idu u paketu i odbacivanje jedne utiče i na kvalitet doživljaja ostalih.

Ipak, iako je bol neizbežna, znači li to da zbog nečega moramo da dugo, intenzivno, neutešno patimo?

😔 Patnju najčešće vezujemo za tugovanje, žal za nečim što smo želeli, a nismo ostvarili ili smo imali pa izgubili. Tugovanje je prirodni proces koji ima nekoliko faza i vremenom intenzitet emocija jenjava, prihvatamo gubitak i nastavljamo život na neki način pomireni sa time.
👉 Produženo tugovanje ili patnja se zapravo može tumačiti kao stvar naše odluke. Taj izbor nije uvek svestan, ali nije nešto što je neminovno. Nije nužno da zauvek ostanemo zaglavljeni u patnji. Mi biramo da ne završimo proces tugovanja i ostajemo u nekoj od faza duže nego što je uobičajeno. Ovakve nesvesne izbore možemo praviti iz više razloga, a postoje i načini da izađemo iz tog naizgled trajnog stanja.

‼️Ukoliko se ne možemo sami izboriti sa time ili nije dovoljna podrška bliskog okruženja, uvek se možemo obratiti za pomoć stručnom licu kao što je psiholog ili psihoterapeut.

24/07/2026

Primećujem poslednji dana kod svog deteta promene u ponašanju. Razdražljiv je, kao da "traži kavgu", radi upravo ono što opominjemo da ne bi trebalo da radi, kenjka... U jednom trenutku me hvata za ruku, vodi u sobu da se osamimo i kaže- mama, hoću da se mazimo samo ti i ja. Povezujem i prisećam se da je i ranije imao periode sličnog ponašanja i da tek posle ko zna koliko vremena plakanja i gunđanja ušunja se u moj zagrljaj. Sada je prvi put došao i direktno mi saopštio šta mu treba. Prepoznao i tražio pažnju, nežnost, kontakt, bliskost. Umesto da nastavi da izaziva upravo suprotne reakcije sa moje strane svojim nestašlucima i prkosom i uvlačenjem u koflikte- moju frustriranost, nervozu, nizak nivo strpljenja. Prokomentarisala sam i sa njim taj njegov postupak i pohvalila ga. Znam da voli kada ga pohvalim i kažem da sam ponosna na njega. I još jedan momenat gde prepoznajem kako raste, sazreva i podsetnik koliko je važno da ih učimo prepoznavanju i adekvatnom izražavanju svojh emocija i potreba.

24/04/2026

Važno je da volite posao koji radite. Ali je gotovo jednako važno, ako ste deo kolektiva, da ste zadovoljni i međuljudskim odnosima na poslu. Ako bih pravila razloge "za i protiv", jedan od važnih agrumenata za svakako jesu i ljudi sa kojima radim. Ima onih koji baš vode računa o kolegama, jako su pažljivi i empatični i žele da se drugi osećaju prijatno tu gde jesu. Jutros me je sačekala dobrodošlica. Jako znači kada Vam neko na ovaj način saopšti- drago nam je da si ponovo sa nama, cenimo to što si tu i želimo da ti ponovna adaptacija prođe lagano. Osećaj pripadanja i zahvalnost zaista olakšavaju proces povratka i reintegracije. 🤗🥰❤️

14/03/2026

09/03/2026

Ovu rečenicu sam nekad negde pročitala i često mi dolazi.

Kad razmišljam o tome šta sam svojoj deci dala, uvek je tu pomisao o vremenu koje smo imali zajedno u prvim godinama. Skoro četiri i po godine sa prvom decom i dve sa najmlađom. Uvek sam bila tu za njih u prvim godinama. Kad dođu iz vrtića, tu sam. Baza, oslonac, temelj, sigurnost, polazište. To su mi asocijacije koje dolaze. Imala sam sreću da sam nekoliko godina bila uglavnom kod kuće. Pomišljam na mame koje su morale na posao i pre prvog rođendana. Zahvalna sa i srećna što sam imala privilegiju da im dam to vreme, veliku dragocenost. Da možemo kad poželimo i ceo dan da provedemo zajedno.

Takav je bio vikend za nama. Priroda, proleće, ceo dan napolju, neka moja sećanja na detinjstvo i setna osećanja, radost, zadovoljstvo, sreća, ushićenje, radoznalost i istraživanje svega što se rađa i budi. Kad krenu lepi prolećni dani, uvek se osetim ponovo rođenom. I zahvalnost. Najviše zahvalnost što smo tu, zajedno, delimo vreme, radosti, otkrića, trenutke.
🌷🌱🦋🐞🐝

05/03/2026

Kada sam u srednjoj školi učila o učenju po modelu, bio je to jedan mali deo u udžbeniku,desetak rečenica. Ko je tada mogao da pretpostavi koliko je to važno i koliko će mi u roditeljstvu, u poslu, u braku, prijateljstvu i svakodnevnim kontaktima biti očigledno i važno!🙂

27/02/2026

Još jedno deljenje iz edicije "Isečci iz svakodnevice"
Ovakve scene obožavam kao mama, a volim i da ih čujem i kao neko ko radi sa decom i roditeljima. 🤗🌱🌻

20/02/2026

Od dece često očekujemo da umeju da se emocionalno izregulišu uvek, brzo, odmah. Ovo se pre svega odnosi na bes, koji je kod dece jako čest i intenzivan. Želimo da ne udaraju, viču, lome u stanju ljutnje. I u redu je da ih učimo tome. Ali je problem što očekujemo da oni to savladaju nakon što smo im ponovili par p**a u nekoliko situacija. Deca nemaju kapaciteta da to nauče tako brzo, naročito kada su mali. Fizički i fiziološki, a dalje i psihološki, njihov razvoj je u toku i traje dugo, godinama. S druge strane, navike se često ne učvršćuju brzo i lako, naročito ako u nekim situacijama već imamo određeni repertoar ponašanja. Šta raditi? Svakako da ne treba da odustanemo u podučavanju i modelovanju, ali je potrebno više strpljenja. Razumeti njihove kapacitete, podsećati sebe da je učenje ponašanja proces. A dobar jei ovaj osvrt- zaista probajte da se setite odraslih ljudi koji u situaciji frustracije reaguju burno. Ne mora to biti uništavanje, fizička agresija ( mada ima i toga- gle ironije često baš prema deci). Pođite od onih koji viču, galame kada su ljuti. Zašto onda od dece,male dece, nezrelih bića u svakom smislu, očekujemo da smireno reaguju u besu, ljubazno saopštavaju kada ih nešto frustrira i da asertivno izražavaju svoje potrebe?

06/02/2026

Slušam sinoć debatu moje dece ko koga više voli, ali tema nisu roditelji, već oni sami. "Da li više voliš sestru ili mene?" I to mi dade novu perspektivu po pitanju ljubomore. Nekako je uvek briga da li će dete biti ljubomorno na siblinga zbog bojazni da će izgubiti ljubav i pažnju roditelja. A šta je sa njihovim odnosom? U mom slučaju, blizanci su oduvek bili zajedno i sada dolazi mlađa sestra i upada u njihovu dijadu. Rivalitet se javlja ne samo u borbi oko mame i tate, već i u njihovoj ravni- hoću li izgubiti ljubav brata sada kada je tu sestra? Koje se tu bitke vode u njihovim malim bićima, koga sve osvajaju i kako uspevaju da izgrade svoju poziciju u porodici i svim tim relacijama... Velike su im to lekcije i iskustva. Koliko samo socijalnih veština imaju prilike da nauče samo u tim bazičnim odnosima. Sve više volim da ih slušam sa strane ( a i u direktnom obraćanju) i da učim od njih. ❤️