18/08/2026
Često čujemo priču o anksioznosti koja je povezala sa strahom, panikom, ili nerazrešenim traumatskim iskustvom.
Ali šta ako je naša anksioznost zapravo radost koja nema dom?
Nekima kažu: „Prestani, prava si plačipička.”
Ali neki imaju u iskustvu rečenicu poput „Prestani da se smeješ, ovo je ozbiljno.”
Za mnoge, osećaj radosti bez stida i uzdržanosti možda je iskustvo koje nedostaje. Ta otvorena, neobuzdana sreća i uživanje u trenutku možda su nešto za šta nikada nismo dobili dozvolu.
A čak i ako je dozvola postojala, možda nam je nedostajao neko s kim bismo tu radost podelili i umnožili je, neko s kim bismo se povezali kroz tu radost.
Zato terapijska soba ponekad postaje prvo mesto gde je naša radost dobrodošla. Ona postaje mesto gde gradimo sigurnost i kapacitet da izrazimo radost u povezanosti sa drugima.
Postaje mesto gde se podsećamo da radost i tuga mogu postojati istovremeno. Da bolna iskustva mogu biti učitelji, a da ipak dozvole radosti da se provuče kroz pukotine naše ranjive ljudske prirode.
Dopuštanje sebi da osetimo radost ne umanjuje ljubav ili sećanje na ljude ili delove nas samih koje smo izgubili, niti obezvređuje bol koji osećamo. Dopuštajući sebi da doživimo i podelimo radost, odajemo poštovanje kako svom prošlom i sadašnjem bolu, tako i svom potencijalu da u svakom trenutku pronađemo nešto što nas ispunjava.
Ovo je danas podsetnik za tebe, da ne moraš da imaš nešto teško da bi terapija mogla da te podrži.
Jer nas terapija nekada podržava da se ukorenimo u lepom.
S'ljubavlju,
Aleks 🤍
